Има цео један свет у мојој глави, заплиће се, расплиће се,
Извија и увија,
Циклично понавља,
Као неуредан писмени задатак, и уместо
тачке увек иде запета.
Наставља се без намере и каквог битног циља.
Врти се као плоча коју већ дуго нико не дира.
Подсећа на воз који не долази до последње станице,
и лошу књигу
без иједне добре странице.
Тај свет није нарочито тужан или срећан. Само је такав, сложен али и неуредан.
Сам по себи, контрадикторан.
Подсећа на борбу,
Добра и зла.
Закона и реда
Рата и мира.
И остаје такав, из ината.
Као да је одвојен од мога тела,
Остаје имун на сва моја дела.
