Slučaj broj 53

5.

Ispijajući nesvakidašnje dobru domaću kafu, Darja je shvatila da je vreme da se baci na posao. Odustala je od presvlačenja. Trenutna garderoba, učinila joj se odjednom toliko udobna i topla. Postupak slučajnog prolaznika izazvao je u njoj buru vrelih emocija, koje su je obuzele celu. Ali, ne. Darja je odmahnula glavom, kao da je upravo govorila sama sa sobom. Nije bilo to. Jednostavno je u zgradi bilo toplo. Isuviše su založili. To je to.

Smestila se na svoju omiljenu stolicu, koja je mogla da se ljulja kada bi se ona malo odgurnula nogama od tlo, pa ponovo prešla priloženi materijal. Možda će joj mete, ljudi kojima je džoker pomogao, pomoći da dođe i do njega samog. Samo mora da pronađe vezu.

U životu se sve dešava po nekom sistemu. Ustati, leći... Danas raditi, sutra otići na odmor... Sve je osmišljeno, odnosno mi ga osmišljavamo. Pravimo plan, i mada ponekad nismo svesni toga, sve radimo sa nekim razlogom, po nekom pravilu...

Možda i nije samo jedno. Možda je i skup pravila.

Ako Darja uspe da ih pronađe, a hoće, biće korak bliža rešenju zagonetke koja je postavljena pred nju.

Sve joj je delovalo nasumično. Nespojivo. Međutim, znala je da je to samo privid. Igra njenih čula. Iza svega datog krije se nešto više. Samo mora da se koncentriše i odgovori će sami doći.

Odgovori?

U njenu glavu dolazila je samo jedna pojava. Jedno lice.

Koto je nije ostavljao na miru. I otkad je ona to počela da ga zove Koto?!

Udarila se po čelu da bi oterala ne toliko više stranog, ali i dalje nepoznatog čoveka.

Nije ona imala neke neprikladne ili posebne misli o njemu. Nije joj se čak ni dopadao. Samo ju je kopkalo to što je znao koji kafe joj je omiljeni, kada otprilike ustaje, da bi dostavio kafu malo pre toga i održao je toplom, i da bez obzira koliko su joj slatkiši dragi, više voli kafu bez šećera.

Kako je došao do tih informacija? Da li ju je ponovo pratio? Posmatrao?

Koto... Opet ona Koto... Jan je... Ne. Jan Leonovič bio je isuviše sumnjiv. Znao je, pa čini se, sve o njoj, a tek što su se upoznali. Pojavljivao se niotkuda na svakom njenom koraku. Šetao je putem, koji je bio njen i koji je prelazila toliko često da je sva lica znala napamet. Čovek sa vrlo glasnim psom, dva klinca, koja zajedno idu u školu, starija gospođa sa uvek punim rukama i mnogi drugi bili su urezani u njenu memoriju, ali Janov lik za nju je bio nešto sasvim novo.

Zašto se on pojavio baš sada? Koji su mu ciljevi? Zašto je uhodi?

Imala je previše pitanja, ali nije mogla da misli o njima sada. Morala je da se fokusira na zadatak. I dalje očekujući da joj je nešto promaklo, raširila je sav postojeći materijal po stolu. Obilazila ga je, zagledala, obrtala, ali nije joj baš koristilo.

Neka od imena, koja je videla, delovala su joj poznato. Nije imala nikakve veze sa njima, ali joj se činilo da ih je ranije već negde čula. Možda je to bilo na televizoru, možda i od nekog njenog kolege, a možda joj se samo učinilo da ih zna, jer ih je do sada pročitala bezbroj puta.

-Konstantin Petrovič Sobakin...- izgovorila je naglas ime jednog od prvih begunaca i onda je iznenada u njoj nešto kliknulo.

Sasvim slučajno nečega se setila. Otvorila je fioku svog radnog stola i odatle izvadila jednu poveću gomilu papira. Vrtela je strane kao sumanuta, te konačno stigla do onoga što je tražila.

-Sobakin...

Na njenom licu zablistao je zadovoljan osmeh. Za prinuđen materijal o ovom čoveku, u gornjem uglu pribeležila je pomalo neurednim rukopisom koji naginje na desnu stranu, "žandar herc". Zatim je među svojim papirima pronašla i sve ostale nestale zatvorenike i njenoj radosti nije bilo kraja.

Kada je pre nešto manje od nedelju dana pronašla ovu zbirku, zbirku "52 slučaja", nije mnogo obraćala pažnju na nju. Verovala je da ona može da posluži kao neka vrsta podloge za roman, pa ju je, pošto je i sama izuzetno cenila knjige i volela da piše kratke pričice, sačuvala. Planirala je da je jedno veče razradi, dopuni detalje života, kako je tada bila ubeđena, izmišljenih likova i dovrši njihove priče po svom nahođenju, ali izgleda da za tim neće biti potrebe. Ona sad već zna kakav će biti njihov kraj.

Svi će se vratiti tamo gde zaslužuju da budu.

Darja nije znala da li je osoba, koja joj je dostavila ovu zbirku želela da joj pomogne ili samo zbuni, ali duboko u sebi je osećala da se negde u njoj nalazi skriven i identitet džokera. Njen instikt joj je to govorio. Koliko god delovalo sumanuto, ona je bila ubeđena da je u pravu. Poput očajnika držala se za tu jednu nit nade, sigurna da je odgovor tu negde pred njom.

Umesto iščitavanja sopstvenog zadatka, bacila se na prisećanje šašavih pričica, koje su igrom slučaja, ili dobro osmišljenim planom, došle do nje. Lista joj se polako smanjivala. Jedna po jedna karta bila je odbačena.

I onda, iznenada, neočekivano kao što to obično biva i sa piscima u sred inspiracije, odgovor joj se sam ukazao.

-Moj si.- ponosno je udarila rukom od sto i zaputila se ka stanici, ubeđena da će sada privesti još jedan slučaj kraju.