Slučaj broj 53

6.

-Lev Ivanovič Vasiljev.- Darja je udarila rukom od drvenu površinu stola za kojim je sedeo mladić skoro zlatne kose.

Damir Bogdanovič Polkovnikov, bio je detektivkin dugogodišnji prijatelj i saradnik, koji nikako nije mogao da se navikne na njene prepade sa leđa. Borisova je prosto uživala da mu se tako prišunja niotkuda i prekine ga u sred vrlo važnog posla. Smejala se njegovim reakcijama i činjenici da bi se svaki put štrecnu i skoro poskočio čitav metar u vis, kad bi ona stigla.

-Trebaju mi sve informacije, koje možeš da nađeš o njemu.- nastavila je zapovednički.

Polkovnikov je bacio jedan kratak pogled preko ramena i dobrodušno se osmehnuo svojoj bliskoj prijateljici.

-Samo sekund.- odgovorio je, stavivši Darji do znanja da je trenutno zauzet i da će njen zahtev biti ubeležen na njegovu listu obaveza.

Zatim je ponovo preusmerio pažnju na jednu onižu, punačku, stariju, bogato odevenu ženicu, koja je sedela preko puta njega, a koju Borisova nije ni primetila.

-Ovako?

Njegov glas u poređenju sa njegovim izgledom, zvučao je kao glas stranca.
Izrazito plave oči i opuštene crte lica, odavale su utisak rezervisane i hladne osobe. Darja je u par navrata pomislila da je Damir jedan od one vrste ljudi, koje često nazivaju flegmama. Ništa ga ne interesuje, ništa ga ne dotiče, ništa ga ne brine. Delovalo joj je da taj čovek ne poseduje ni trunku empatije ni prema kome i da bi neki romantičar njegov karakter uporedio sa santom leda. Međutim, čim bi joj on udelio par svojih toplih, utešnih reči, takve misli bi je brzo prošle.

-Pa... Tako nekako, da. Samo su mu oči bile nekako... Znate, strašnije.- objasnila mu je žena, ili je bar pokušala.

Damir je potvrdno klimnuo glavom.

-Ovako?- upitao je, pritisnuvši par dugmića na crnoj tastaturi.

Borisovoj je bilo interesantno da ga gleda dok radi, ali činilo joj se da će ovo potrajati, a ona nije baš imala želju za čekanjem. Njeno strpljenje bilo je neuporedivo manje od Damirovog, i svakog trenutka je moglo da je izda i napusti.

-Pa... Još strašnije.

Ovakve informacije, Polkovnikovu uopšte nisu bile od koristi, a često ih je dobijao. Nije mogao da krivi žrtve zato što se ne sećaju u potpunosti lika napadača, već samo osećanja, koja su njih ispunila u tako neočekivanom trenutku. Verovatno bi i sa njim bilo isto. Ali, da bi došao do krivca, morao je da ih podstiče da se iznova i iznova sećaju tog teškog momenta, dok ne bi stigli do nečega što bi moglo da bude od pomoći. Ponekad se osećao loše zbog toga. Međutim, taj način ipak je bio najbolji, te je često zanemarivao svaki oblik krivice.

-Da li biste mogli da budete malo određeniji?

Nastavio je jednako blagim, saosećajnim tonom, ljuteći se na sebe što uopšte traži tako nešto.

-Uh. Pa ne znam. Oči su mu bile krupne. Plave. Ili... Možda su ipak bile sitne. Ili tamne. U svakom slučaju izgledale su strašno. Vrlo strašno.

Borisova, koja je sve vreme stajala sa strane i nervirala se što ova procedura ide toliko sporo, nije mogla više da se suzdrži. Prasnula je u smeh, toliko glasan, da je Damir morao da je zamoli da sačeka ispred dok on ne završi.

Njen ispad, naravno, na početku je zbunio, a zatim i uvredio stariju gospođu, te je ona napustila stanicu ranije nego što je planirala, ali je bar dala priliku detektivki da sada konačno obavi ono zbog čega je došla. Neko bi pomislio da je njena reakcija učinjena namerno, promišljeno, kako bi oterala Damirovu sagovornicu, ali ne. Ona je bila samo običan napad smeha, sličan onom, koji dobiju učenici kad neko u sred časa dobaci neku šalu na račun gradiva.

-Kako si rekla?- upitao je Damir, dok je Darja još bila na vratima.

Čim je primetila da gospođa odlazi, krenula je da zauzme mesto kod prijatelja, pre nego mu dođe još neko poput nje.

Damir je bio dobar u svom poslu. Štaviše, obavljao je i nešto za šta se nikada nije obučava, već je uz svoje poznanike sam shvatio kako i šta treba. Imao je jednog kolegu, nekog za njega, dečaka, ali su svi ako bi im nešto trebalo, radije dolazili kod njega nego kod ovog drugog. Zato je često bio zauzet.

-Lev Ivanovič Vasiljev.- ponovila je Darja, posmatrajući kako Polkovnikov spretno unosi slovo po slovo u svoj računar.

Za manje od petnaestak sekundi, mašina je uspela da učita sve podatke o Levu, uključujući i njegovu sliku. Svaki detalj o njemu, datum i mesto rođenja, imovina, pa čak i podaci o alergijama i hroničnim oboljenjima bili su tu. Darja se često divila ovoj "magiji" da uz jedan klik upozna osobu, koju nikada u životu nije ni videla, a sada joj se činilo da je poznaje godinama.

-Ima dosije. Uglavnom provale. I...- Damir je zastao.

Okrenuo se ka Darji i sumnjičavo je pogledao, a ona se trudila da izgleda naivno i nevino.

-Rakun? Daša, nisi valjda ozbiljna.

Njegove obrve podizale su se sve više, dok je izgovarao nadimak, koji je štampa od pre par godina pripisala Levu.

On je dobro bio upoznat sa zadatkom, koji je njegova drugarica dobila. Zapravo, bio je upoznat sa svime što se dešava u stanici, ali ovu informaciju nije saznao na uobičajen način, promatrajući kolege ili slučajno naučivši njihov razgovor, već mu je Darja lično ispričala. Verovala mu je bezgranično i sve delila sa njim, ili bar ono vezano za posao.

-Zašto ne bih bila?

Devojka je i sama znala odgovor. Sumnjičila je čoveka, koji je nestao pre više godina. Čoveka za kojeg je verovala da je samo izmišljeni lik iz knjige, a po nadimku koji mu je njen prijatelj pripisao, nije samo on postojao, već i njegova priča.

-Veruj mi. On je taj.- nastavila je samouvereno, mada je znala da se sve vreme oslanja samo na svoju intuiciju.

Prepisala je par, njoj bitnih podataka, blago zabacila kosu unazad, i zauzevši stav "pobeda je moja", ponosno krenula nazad svome domu. Imala je dobar predosećaj. Skoro da joj se činilo da može da nanjuši tog "rakuna". On je. Sigurno je on. I sada će biti uhvaćen.

Čim je zvuk njienih potpetica utihnuo, Damir se dohvatio telefona. Morao je da obavi jedan vrlo važan poziv.