Slučaj broj 53

7.

-Uspela sam. Uspela sam. Uspela!- Darja je uzbuđeno trčala ka Janu mašući novčanikom boje purpura po vazduhu.

Hvalila mu se svojim činom, koji zapravo uopšte nije bio za pohvalu, ali se Jan ipak pravio da je ponosan na nju. Zabavljalo ga je sve što je ona činila, a da bude iskren, ni sam nije baš uvek sledio sva moralna načela. Nekad je i loše dobro.

-Sad samo čekamo da Nataša primeti kako joj nešto nedostaje i obrati se Damiru.- govorila je Darja i dalje sva ushićena.

Ostavila je novčanik Kotou da ga odnese u njen stan na sigurno, pa se vratila nazad na svoje radno mesto. Ipak je imala još posla sa džokerom i odlučila je da ponovo presabere sve što je saznala.

Jan je zahvaljujući Darjinom radnom vremenu imao nekoliko slobodnih sati. Nakon što je ispunio zadatak koji mu je ona poverila, posvetio se svojim ličnim obavezama. Okrenuo je broj svoje tamnokose prijateljice.

-Treba da razgovaramo.

Dogovorio je sa njom da se nađu u blizini glavnog trga i kada je stigao, ona je već bila tu. Za razliku od drugih devojaka, sa kojima je Jan imao prilike da se sastaje i koje su obično kasnile, ponekad i po čitav sat, ona je uvek bila redovna i tačna.

Nasmešila mu se, ne znajući zašto ju je uopšte pozvao. Inače bi bila polaskana činjenicom da Jan želi da se vidi baš sa njom, ali sada joj je nešto govorilo da se iza ovog izlaska kriju neke negativne namere.

Jan je iz svog džepa izvadio sliku njega i Nataše koju mu je Darja vratila nakon njihovog razgovora i pružio je devojci. Ona ju je malo bolje osmotrila, pa se gromoglasno nasmejala. Bar je želela da tako deluje. Njen glas bio je isuviše tih, a držanje tela nekako mlitavo, tako da je i njen kikot bio u skladu sa tim.

-Mislila sam da ti se dopada ona druga policajka.- prokomentarisala je.

Janu uopšte nije bilo do rasprave sa njom. Gurnuo joj je sliku u ruke i privukao je k sebi. Osetio je da joj je neprijatno zbog njegove blizine. Smatrao je da je to i zaslužila, nakon što mu je priredila jednako nelagodnu situaciju.

-Sviđam ti se?- prislonio je usne uz njeno uvo, naglašavajući svaku reč.- Priznaj.

Devojčini dlanovi počeli su da se znoje. Očima je pratila neku čudnu šaru na zemlji samo kako ne bi morala da se susretne sa Janovim pogledom.

-Ne budi smešan.- uzvratila je drhtavim glasom.- Ja nemam osećanja.

-Ili samo ne želiš da ih imaš? To što ubeđuješ sve da je tako, neće učiniti da nestanu, znaš?

Jan se još malo primakao svojoj sagovornici. Lica su skoro mogla da im se dotaknu. Da je bilo ko od njih napravio još makar jedan korak, to bi se i desilo. Kao da je vreme stalo, a njih dvoje bili zarobljeni u nekoj vrsti igre ledenog čike, ni jedno nije smelo da se pomeri sve dok Koto nije odlučio da pokvari trenutak, povećavši razdaljinu između njih.

Neobično, ali dok su bili razdvojeni, devojka se osećala dosta smirenije. Čak je mogla i da ga gleda u oči i divi se njegovom hladno, a ujedno vrlo nežnom licu. A opet, postojalo je nešto u njoj što je žarko želelo da se vrate na staro, da može da oseti njegov dah i da je golicaju trnci koje je budio u njoj. Mora da je poludela. Ili se zaljubila...

-Nije to ljubav, Lara.- šapnuo je Jan i pomilovao devojku po obrazu.- Shvatićeš jednog dana. U svakom slučaju, do tada je bolje da se držiš podalje od mene. Ako ponovo pokušaš ovako nešto, recimo da ne bi volela da saznaš šta će se desiti.

Udaljio se.

Razdaljina između njih postajala je sve veća.

Onda je Larisa ostala sasvim sama. Nalet besa naveo ju je da izgužva fotografiju Jana i Nataše. Oči su počele da je peckaju. Dodirnula je svoj obraz i shvatila da je vlažan. Mislila je da je odavno zakopala sve svoje emocije, pa ipak sada joj nije delovalo tako. Bes, tuga, sve ono za šta je verovala da ga više nema, vratilo se odjednom. Toliko osećanja zapravo je bilo previše za nju. Bolelo ju je. Jako ju je bolelo.

Ako to nije bila ljubav, šta je onda bilo. Šta ju je navelo da se oseti tako povređenom?

Počela je da ispravlja sliku, nadajući se da će joj još jedan pogled na Janov lik pomoći da se oseća bolje. Međutim, to je izazvalo sasvim suprotan efekat u njoj. Iscepala je fotografiju na bezbroj delića i onda ih razbacala po podu. Zatim je poželela da je ponovo sklopi i posmatra ga, pa nakon što se seti svake njegove izgovorene reči, još jednom je iscepa.

Pre par dana toliko se trudila oko te jedne slike. Želela je da izgleda realistično. Uz pomoć prijatelja namestila ju je da deluje da su Jan i Nataša bliski. Mada je rad izgledao odlično, dodala je i jednu rečenicu na nju, čisto da bi začinila situaciju i navela Darju da zaista poveruje kako se nešto desilo između to dvoje. Na kraju je čak i naglasila onu jednu reč od pet slova koja ljudima zadaje tolike muke, podebljavši je crvenim markerom.

Ljubav? Da, to je definitivno bila ljubav. Zaljubila se i zato je želela da napravi Darju ljubomornom. Ako ona ne bi volela Jana, ni Jan više ne bi voleo nju. Pripadao bi njoj. Samo njoj.

Stresla se.

Ljubav, sreća, patnja... Toliko različitih reči, a u suštini se mogu poistovetiti. Ko voli, taj pati; ko je voljen, taj je srećan; a ko voli i voljen je, taj ima sve.

Ma šta on zna? Naravno da je to ljubav. Zbog ljubavi je boli, zbog ljubavi je shvatila da ipak nije zaključala svoje emocije i zbog ljubavi je postala ranjiva.

To složeno osećanje, koje u jednom danu može razviti toliko različitih nijansi i značenja, nateralo ju je da se sad oseća tako ništavno i beznačajno.

A Jan? Jan se zaljubio u Borisovu. Iako nikada to otvoreno nije rekao, Larisa je bila sigurna da je tako. Videla mu je to u očima. Način na koji je pričao o njoj, gledao je, smeškao se... Kako je samo umeo da je slaže, kad bi ga zatekla da mašta o devojci sa kosom boje kikirikija i kaže da je to za njega samo posao.

Da, i on je bio beznadežno zaljubljen.

Da ga je Darja zaboravila zbog slike, da li bi i njega bolelo, kao što sada boli nju? Da li bi patio?

Ne, nije htela to za njega. Nije htela da mu nanosi bol. Nije htela da iskusi ono što je sada ona osećala. Mislila je da bi je to usrećilo, ali sada je shvatila koliko je to odvratan osećaj. Nikada ne bi dopustila da Jan prođe kroz njega.

Obrisala je zadnju suzu sa obraza. Potiskujući nove, ukucala je jedan broj.

Mora nekako da ispravi ono što je napravila. Ma kakve bile posledice, jednostavno mora to da uradi.

Samo da on bude srećan!

Njoj i onako ništa više nije važno.

-Darja Borisova? Moram da razgovaram sa Vama...