Slučaj broj 53

8.

Jan je posmatrao devojku duge kose, koja je tek tako odšetala od stola i ostavila ga samog u sred kafića. Bilo je lepo gledati je tako sa strane, a da ona ne zna ništa o tome. Nije umeo to da opiše. Mamila ga je da joj priđe, a opet i da ostane tu. Za njega, jednako je uživanje bilo stajati i pričati sa njom; i jednostavno hvatati njene elegantne pokrete, kako zabacuje kosu, kako se mršti, kako se zapravo ponaša u svom prirodnom okruženju, kada misli da je sama.

Uživanje nije dugo potrajalo. Momak je jasno mogao da vidi trenutak kada je odložila svoj telefon u džep i pojurila nazad ka njemu. Delovala je uznemireno, pa je samim tim uticala i na njega da se uznemiri i postavi ono čuveno pitanje "da li je sve u redu", koje uvek nekako ispadne bespotrebno u bilo kojoj konverzaciji, jer će osoba kojoj je upućeno ili slagati, ili ako je već planirala da prizna, učiniti to i bez učešća druge strane.

-Moram da idem.- njen odgovor bio je brz i kratak, i već se spremala da mu okrene leđa.

Međutim, mladiću to nije bilo dovoljno. Uhvatio ju je za ruku, ne toliko grubo kao što bi mogao, ali ipak čvršće nego što je hteo i naterao je da mu pokloni još koji trenutak pažnje. Zapitao ju je kuda žuri, a ona je, kao da to nije ništa odgovorila:

-U bolnicu.

Prebledeo je. Ove reči, kao i samo njeno ponašanje, zabrinuli su ga još više. Nije znao razlog zbog kog Darja mora do bolnice, ali je mogao da pretpostavi. Naravno, nikad ne znaš šta se dešava u tuđem životu, bez obzira koliko tu osobu dobro upoznao. Darja i on još uvek su bili samo stranci, ali bilo je logično. Neko od njenih je teško bolestan, ili je neko od njenih dragih kolega ranjen prilikom nekog zadatka. To je opasan posao. Ili je to vezano za njen zadatak... U ovom trenutku nikako ne bi bilo dobro da je ostavi samu. Predložio je da krene sa njom, čemu se ona u tom trenutku potajno i nadala, ali znala je da ne sme da prihvati.

-Idem zbog zadatka.

Da, odgovor pod tri. Pogodio je. Onda mu sigurno neće dati da je isprati. Ljudi poput nje, detektivi, inspektori, takve stvari moraju držati u tajnosti, bez obzira koliko ih želja vukla da ih podele.

-Ne brini. Kad se vratim, dovršićemo našu kafu.

Mačak joj nije verovao, ali nije mogao da odoli. Morao je da iskoristi ovu priliku i nekako joj se približi. Izdigao je obrve, kao da govori "moja si" i veselo se nasmešio.

-Misliš naš prvi randevu?

I dalje je ponosno stajao, dok je devojka blago crvenela. Ponovo zbog hladnoće. Njegova opaska nasmejala ju je, kao i inače, samo je ovo bio prvi put da to pokazuje.

-Kako god ti želiš ovo da zoveš.- odgovorila mu je, okrenutih leđa, mahnula, i već u narednom trenutku nestala iza ćoška.

Njen sagovornik se smestio nazad na svoju stolicu. Nasmejao se sam sebi. Nije platila. Ostavila je sve njemu. Valjda je očekivala da će mu taj prijatelj učiniti uslugu i osloboditi ga troškova. Ili je prosto želela tako da ga kazni, jer je zadirao u njen privatni život.

Pre će biti drugo.

Ovo je bilo šašavo. Osećao se kao da rešava test za koji nije učio, pa nagađa odgovore. Pod tri, pod dva... Nikad nikoga nije ovoliko analizirao. Zašto je uradila ovo? Gde je krenula? Koliko joj dugo vremena treba da se spremi ujutru? Da li vikendom spava duže? Ima li hobije?

Želeo je da zna sve o njoj. Svaku i najmanju sitnicu.

Pogledao je u njenu šoljicu. Od silne nervoze što je u njegovom društvu, njegova, nije bio siguran šta su oni tačno sada, poznanici, prijatelji, nije uzela ni gutalj. Tečnost je bila na istom nivou, kao kad su je i doneli, samo se verovatno ohladila. Ne bi ni bilo fer da Darja plati nešto što nije ni okusila. Osim toga, ovo je bila njegova ideja.

Izvadio je novčanik, pa pogledao u račun. Imao je dovoljno. Ali zašto bi platio. Sačekao je da konobar uđe unutra i prenese narudžbinu onome ko je zadužen da je pripremi i suptilno, brzo, ustao, te zamakao za isti onaj ćošak kao i detektivka.

Srce mu je lupalo brzo i glasno, bar u njegovoj glavi. Za druge je verovatno delovalo tiše od otkucaja sata.

-Eto ti ga sad, Omena. Odgovor je ipak bio po jedan. Nećeš me nadmudriti.

Koto je bio ponosan na sebe. Ne samo što je pokvario Darjin plan da mu utrapi čitav račun, već je i uspešno izveo jedan neočekivan manevar. Njegov prijatelj će se dobro nasmejati, ali i sigurno naljutiti kad mu bude pričao sve ovo. Već je mogao da zamisli njegov izraz lica.

Onda se uozbiljio.

Kad bi sve moglo da bude tako lako. Učiniš nešto loše i niko te ne krivi zbog toga. Niko ti ne zamera. Niko te ne optužuje, jer ne pratiš njegov način. Jer si svoj. Nikom ne smeta što tvoje viđenje ispravnog i pogrešnog nije kao njegovo. Pa ko da je on savršen. Ko da on nikada nije postupio manje- više sebično ili iskvareno. Da li ćeš izbeći da platiš jedan račun, opljačkati banku ili zauzeti komšijino parking mesto... Zašto ikoga drugog mora da bude briga za to? Zašto moraju da ti zameraju tvoje postupke, a za svoje budu slepi? Ti si promašaj, jer, eto, ne misliš isto kao tvoji roditelji, a oni nisu promašaj, jer žele da ti nametnu svoj stav.

Umilni zvuci iz nepoznatog izvora, doprli su do Jana i na trenutak obuzdali buru negodovanja koja se javljala u njemu. Hladno je pogledao iza sebe, i na samom uglu, možda dvadesetak metara od njega, primetio grupu uličnih muzičara. Prišao im je. Ne zadržavajući se dugo, spustio je u kartonsku kutiju pred njima tačno onoliko koliko je iznosio njegov račun.

Kad se neko trudi, treba ga nagraditi, zar ne?

Produžio je dalje, ali je ubrzo ponovo morao da se zaustavi. Ovaj put njegovo stajanje nije bilo izazvano zvukom sa ulice, već onim iz njegovog džepa. Vrlo kratko pištanje, obavestilo ga je da mu je stigla poruka. Izvadio ga je da proveri, i na ekranu primetio nepoznat broj. Vrlo čudno. Zatim je njegovu pažnju zaokupio sam tekst iste. Njegovi kapci blago su se sklopili usled formiranja jednog velikog pobedničkog osmeha. Danas je izgleda njegov srećan dan.