PESME

SAV SE JEŽIM

Budan ležim, sav se ježim,

Slušam užasni smeh njen,

Koji krešti.

Dok ja trunem,

Ona sve je jača.

Skiči kao zmija,

Zida više nema,

Kojim me okovala.

Luda nemoč sad je zid moj,

Nešto nikad nećeš imat',

Ljubav moju.

To ti nedam, umreću,

Al' voleti te neću.

Nesrećan, godinama,

Gledam zid,

Opasanu mladost moju.

Nemir, snove, čežnju,

Ugasli oganj živi,

Olujnu moju strast.

Pa me onda,

U koš stavi svoj,

Lance oko mene postavila,

Duh moj duhovima ostavila.

Da s njima sanjam,

U kavezu samoče,

Surovost svu da osetim.

Tu da venem,

Živ istrunem,

Neosetno,

Godinama.

Strašan kraj ostvarila,

Dušu mi zbog svoje ubila.

Mene samoj sebi ostavila,

Da se kajem,

I proklinjem,

Čas prokleti,

Kada sretoh nju.

Slušam sada kako krešti,

Ružna žaba,

Sve je deblja, sve masnija,

Mome srcu odvratnija.

Stalno urla, sve joj smeta,

Moja čutnja, pesme moje.

Zna šta mislim,

Na ljubavi prave.

To joj smeta, reži zato,

Pretvoriti želi me u blato.

A ja mislim svoje,

One dušu moju hrane...

Žaba samo ždere, trpa sve,

U telo debelo svoje, ružno i bezlično.

Brblja nešto, melje, žvače,

Stalno rokče il' klokoče.

Smeje se hijena njena,

Ne zna da joj duša prazna.

Ipak besni, svađu traži,

Sve da uništi, ono malo časti.

Nikad čula za osećanja.

Samo sebe hrani, trpa,

To je ljubav njena, masna krema,

U stomaku izvrnutom, 

Bljuvotinama ispunjenom, 

To je ljubav njena.

Koju mržnjom svojom hrani,

Priča laži, priče izmišljene.

Izvrnute, ko utrobe trule sašivene,

Ubeđuje beda sebe da je lepa bila,

Da je  nesrećnik neki, nju hteo,

Voleti želeo, kakva podlost.

Smrad očaja, nju opija,

Zato samo ždere,

Sve u sebe neprestano trpa,

Ne bira, jel to maslo ili đubre,

Neko zlo iz nje raste, širi svoje pipke.

Više ne zna da ni živela nije,

Samo zgarište ostavila.

Pa proklinje druge, nije ona kriva,

Ha ha, nije; ona je za sebe vila.

Al' duša joj prazna, to od sebe krije,

Sve lepo u čmar strpala.

Sve neljudsko doliva,

U obešena žablja nedra,

Ne vredi ni da plače,

Ništa joj ne vredi.

Umreće, a život je tuđ sahranila,

U neku iluziju svoju stavila.

Umotala ga maštom crvljivom,

Na putu u pakao, kome ide.

On je čeka, batrga se 'zalud ona,

Svevišnji sve vidi i sve zna.

Nema žabi spasa, to će spozna,

Zbogom žabo, glupa babo,

Srečno ti u paklu bilo,

Koji si i na zemlji stvorila.