PESME

OSVETO PROKLETA

OSVETO...PROKLETA!

Prešao sam preko reke,

Starim drvenim mostom,

Ispred mene beskrajna belina,

Silno more belo i zaleđeno,

Kao srce moje usamljeno.

Sve je stalo, sve nestalo,

Sve zamrlo, ničeg nema,

Za mnom samo ide, moja senka siva,

Po tom moru 'ladnom i beskrajnom...

A možda mene više i nema...

Možda sam postao deo tog mrtvog mora,

U kome ničeg nema, osim moga bola,

Koji buja, raste u ništavilu neizmernom,

U srcu mome praznom...ledom okovanom.

Stalo sve!...vreme...noći...dani...

Osim tuge, koja verno mene prati,

Poput senke, patnje...čežnje moje,

Po tom bespuću, koga vetar besno šiba.

Samo sati tuge, teku uporno i sporo,

Svaki sekund ona mi u glavi,

Ljubav moja, čežnjom me zaroblla,

Svaki korak u belini slomila.

Led puca, pod nogama mojim,

Po pustinji beloj, koja srce steže,

Ničeg nema, osim nje i mene,

Moje verne senke i bola neprestanog.

Koji kuca ko sekunde ove večne...

Duge kao sati...beskrajne ko dani,

Nigde kraja, makar malo sunca,

Nade više nema, sreća bezimena.

Jer njenog pisma odavno već nema...

Pahuljice odjednom, zamagle mi vid,

Belo ispod...iznad...ispred...

Svuda belo more, nepregledno,

Samo duša moja crna, napuštena.

Onda videh nju...to je ona! viknuh.

Vila moja plava, ona! ljubav moja,

Čežnja moja, žudnja, sva u belom,

Trčim brzo, da je stignem...padoh...

Pogledom je tražim, sav ozaren,

Ali lik njen nesta, u pahuljama belim,

Mašem, zovem...vičem, ime njeno,

Šapućem u sebi...stani mila!...stani!

Prašinari neki, promrzlog me našli,

Gde je ona?...pitah...tu je bila...

Otimam se, buncam, dok me nazad nose,

A tuga me razdire i misli guše...vraćaju uspomene,

Na dane davne, slatke reči, poljupce njene.

Bol ćeš osetiti ovu, ne mogu ti nju oprostiti!

Ljubav ću satrti lažnu, kad se vratim tebi,

Ljubavlju mojom srce ću tvoje omađijati,

Svu strast ću u tebi ponovo usijati.

Lažima ću tvoju dušu okružiti,

Srećom ću tebe celu zarobiti,

U največoj ljubavi, bez reči ostaviti,

Suze niz lice tvoje, uzalud će teči.

Patićemo neprestano bez nade, odvojeni,

Proklinjati prokleti rastanak...surovi.

Omrznuti sami sebe, grehe svoje,

Slast osvete, zgaziće ljubav neviđenu...

Pitaću se čitav žvot...zašto?

Što sazidah bol večnu nama?

Sudbini se narugah drsko...bedno,

Osvetom prokletom kaznih duše naše...

Zbog neposlatih pisama njenih...

Uništih silnu, užarenu ljubav našu.

Pokopah žudnje, strasti vrele,

Zagrljaje, poljupce, život jedan ceo.

Sve upropastih osvetom jadnom....

Sada zato, rukom drhtavom pišem,

Ljubavi jedina, samo ti si besmrtno živa,

Dok kuca srce, dok duša moja ne klone...

Očajno tražeći oproštaje tvoje.

Bolnija je bol ova, od davne boli moje...

Ljubav ne umire lako, polako guši telo,

Razapinje razum, srce...duša zamire!

Ali ljubav neprolazna, večno živi...

Lebdi, čeka, sanja, jeca...traži tebe...

KRAJ