PESME

BALADA O KRAJU JEDNOG KAZANOVE

Sedim sam kraj stola, pokraj mene,

Pouprazna boca vina i otvrdlo srce moje.

Gledam bocu, gledam srce...nemam misli,

Sama pustoš iskrivljena kao slika opijena.

Ko ga tako unakazi, ko mu otrov posadi,

Pa sad niklo trnje oko njega, niti ima izlaz,

Nit se može uči, samo sebe ono mrzi.

Kakva mi je duša pored njega, izgladnela,

Istrunula od gadljivih žena i lepotica oslikanih.

Bez treptaja, kao drogom umrtvljena,

Žezlom zla žigosana, ološima ispunjena.

Bludnim nočima razapeta, iscrpljena,

Trulim nadama zasipana, prevarama okićena.

Smeje mi se podrugljivo, kroz poglede zvečarki,

Koje sede pored stola moga, podignutih suknji,

Sve do gačica čipkastih, sokovima natopljenim.

Još ih mami moja lažna mladost, neka ludost.

Moja drskost im se sviđa, pa se vlaže njihove vagine,

Kad im rukom pređem preko izanđale butine.

Jednu zmiju crnu gledam kako pije,

Svuda zuri, pa u mene pjano blene,

Zabacujući, rukom pramen kose svoje,

Usnama nabubrenim isceri se,

Diže čašu meni, cela smećem okićena,

Prstenjem i noktima od finih govana.

Lice joj se kezi ispod mora ubuđale šminke,

Oči joj se jedva vide, bezbrojne ima ožiljke

Uzvratih joj čašom, žaba možda ima dušu neku,

Samo nju ne može rezom iskriviti kao lice svoje,

Nju je sama iskrivila, pričajući laži pakosne.

Osmehom me nagradila za ljubaznost moju,

Prebacila nogu da unutrašnjost vidim njenu.

Pa zapalaca jezikom račvastim, blesavo sikčući,

Očekujući neki razvrat da nahrani "sramotu" svoju.

Okrenuh glavu prema stolu drugom,

Gde upravo sede jedan par ptičica zaljubljenih.

Ona mlada, raširila lepotu po bljutavom smradu,

A on, jak, trbuh vuče, briše patos njime,

Neku tašnu drži čvrsto, draža mu od mladosti njene,

Koja blista u kaljuzi ovoj, kao svila u đubrištu nekom.

Za njima čađav dečak s cvećem uđe jedan,

Odmah ode do njih, on ga odbi gestom drskim,

Još se krmak kezi, gleda njega sa gađenjem nekim.

Meni odmah sinu pakost jedna,

Kupih cvetić, pa ga dadoh njoj.

Nasta bura, on pobesni, podivlja,