Anđeo slomljenih krila

Poglavlje 7

Sergej

„Recite.“

„Gospodine, ona je ovde, napolju je, smrzava se i ne želi da se pomakne.“

„Odmah dolazim. Ne dozvolite joj da ode.“ „U redu gospodine.“

Brzo sam seo u auto i vozio kao lud, morao sam što pre da stignem do nje. Stao sam ispred vrata i izašao brzo iz auta.

„Malena, o malena moja.“ Prišao sam joj i dodirnuo je. Bila je mokra i promrzla od kiše. „Hajdemo u stan, pripremiću ti toplu kupku, ugrejaćeš se“

„Ne, ne dodiruj me. Prvo mi reci zašto si mi lagao? Šta si hteo od mene dok te je čekala verenica.“

„Dođi Anđele, hajde prvo da se ugreješ pa ćemo razgovarati.“

„Želim odgovore odmah.“ Shvatio sam da je neću ubediti, zato sam seo na hladan pod pored nje.

Rešio sam, otvoriću joj svoje srce, reći ću joj sve. Teško mi je, neke stare rane me još uvek bole, ali moram, to će nas spasiti. Ljudi oko nas su prolazili i gledali nas, kao da smo dva ludaka. Možda smo i ludi, od ljubavi.

„Reći ću ti Anđele, sve, od početka.“ Počeo sam priču. „Žao mi je ako sam te na bilo koji način povredio, nisam veren, odavno, raskinuo sam veridbu. Počeću od početka, postoje mnoge stvari koje me bole i stari ožiljci. Znaš, Sofija i ja smo imali brata, bio sam vezan za njega i spreman život da dam, bio je mlad, završavao je fakultet i uživao u životu. Stalno je izlazio, menjao devojke, ali tada su mu bile takve godine, mlad, tinejdžer. Jedne večeri je izašao u kafić sa nekim prijateljima i devojkama, popili su malo, zabavljali se, neki momci sa susednog stola su počeli da im dobacuju, misleći da je to nešto bezazleno. Hteli su to da reše, malo se zakače i gotovo, muškarci, a još i samouvereni i zagrejani, potukli su se malo. Neki dečko je imao nož, hteo je da ubode jednog bratovog prijatelja, ovaj je skočio da ga odbrani, i taj nož je probo mog brata, u stomak. Hitna pomoć je stigla kasno, uspaničeni nisu znali šta da rade, mnogo ljudi u kafiću, umro je na putu do bolnice, te večeri sam izgubio ne samo brata, već i jedan najvredniji deo sebe i prijatelja.

Nisam mogao to da podnesem, bio sam slomljen, moji roditelji takođe, bilo im je teško da podnesu gubitak svog sina. Počeo sam da izlazim, da se opijam, zapostavio sam firme, poslove, stalno sam išao u kafić u kom je brat ubijen i opijao se. Tu sam upoznao Emili, radila je za šankom, uvek bi bila tu, razumna, strpljiva, počela je da me otpraća kuci, da mi pravi društvo. U početku mi je sve bilo zabava, hteo sam samo da zaboravim, da zaboravim koliko boli, ali vreme je prolazilo.

Jedne večeri smo se posvađali jer sam bio toliko pijan i tada sam shvatio da sam se vezao za nju, tada u to vreme bila je idealna, dobra, nežna, pažljiva. Nakon te svađe, probudio sam se mamuran na ulici, pored nekih kontejnera. Bilo me je sramota, nisam znao šta radim, gde se nalazim i shvatio sam da moram da se trgnem, zbog roditelja, zbog sestre, zbog brata koji više nije tu.

Prestao sam da pijem, povratio se malo u normalu i otišao kod roditelja. Oni su bili presrećni što im se nakon godinu dana sin vratio, mislili su da će i mene izgubiti. Popričao sam sa njima, i rešio da se vratim u firmu i nastavim poslove jači nego ikada. Potražio sam Emili, ona do tada nije znala ko sam ja, naših godinu dana veze se zasnivalo na pijanom seksu.

Popričao sam sa njom, rekao joj sve o meni i pomirili smo se. U početku smo se super slagali. Znao sam da ona ima brata narkomana koji ih maltretira i bolesnu majku, stalno je bila loše volje zbog toga, sredio sam da joj brata pošalju na lečenje, majku u bolnicu, sredio stanarinu i bolničarku da se brine o njoj, a Emili se preselila kod mene, u drugom stanu koji sam prodao.

Bilo nam je predivno, ona je upisala školu, kurseve, bila je divna sa mojim prijateljima, porodicom, oni su je obožavali, a i ja, toliko sam je silno voleo. Prošle su dve godine i verili smo se, stalno smo odlagali svadbu, nešto mi nikako nije dozvoljavalo da se to desi, sad shvatam da je to bilo dobro. Posle veridbe se promenila, postala je ambiciozna, gruba, hladna, družila se sa prijateljicama, izlazila, putovala.

Sve sam joj dozvoljavao misleći da ona to želi jer nije ništa prošla. Zbog previše posla nisam mogao stalno da joj se posvetim. Prijatelji su mi govorili da radi svašta, da je postala loša, da me vara, ali ja sam je voleo i nikad ne bih poverovao u to.

Jednog dana trebao sam da idem u Italiju i tamo ostanem nedelju dana, tog dana je bila divna, nežna, pažljiva. Otišao sam u Italiju, ali zbog nekih problema u firmi morao sam posle tri dana da se vratim. Kupio sam joj mnogo poklona, jer sam znao da obožava poklone. Došao sam do stana, ušao u njega željan da je zagrlim, ljubim, dodirnem. Video sam da nije u dnevnoj sobi, a iz spavaće sobe se čuo smeh.

Hteo sam da je iznenadim i otišao do spavaće sobe, prizor koji sam ugledao tamo, slomio mi je srce, uništio me. Bila je sa drugim muškarcem, vodili su ljubav u mom stanu, grlili su se i
mazili, uživali u našem zajedničkom krevetu. Tog trenutka sam pukao, bilo mi je tako teško da se kontrolišem.

Emili, koji je ovo kurac? Šta se dešava?“ „Ja...“

„Šta ti, kako si ovo mogla da mi uradiš? Izlazite napolje, smesta ili ću vas ja izbaciti!“

„Ljubavi, ja, nemoj, objasniću ti...“

„Izlazite napolje“, uzvikivao sam. „To mi je hvala za sve Emili, tako da me povrediš! Gubi se, da te više ne vidim u svom životu!

Tog dana sam je poslednji put video, poslao sam joj stvari, pobrinuo se da bude zbrinuta i to je sve. Mojima sam rekao da se nismo slagali i da smo rešili da raskinemo veridbu. Tada sam sebi obećao da se nikada neću zaljubiti!

Od tada je prošlo dve godine, i mislio sam da se nikada neću zaljubiti, ali onda si se pojavila ti, tog dana sam te video u kafiću prvi put, prodrmala si moj svet iz korena. Tada nisam imao hrabrosti da ti priđem, ali sudbina je umešala svoje prste i opet nas spojila. Sudbina ili ja, pomislio sam u sebi. Molim te, daj mi šansu, samo jednu šansu da ti dokažem da možemo biti srećni?“