Anđeo slomljenih krila

Poglavlje 13

Konacno se zavrsio sastanak, proslo je vec pola dana, ponekad se

upitam da li vredi raditi ovoliko, imam i previse novca, dovoljno jos

za tri lagodna zivota, sve sto pozelim. Ali nemam ono osnovno, nemam

ljubav. Zbog cega sve ovo imam, za koga. Vec je bilo kasno, odvezao

sam se do stana da se presvucem, stan je i dalje bio u neredu, mozda

bih trebalo da preuzmem stvar u svoje ruke. Presvukao sam se, i posao.

Moram kod majke, opet cu celo vece slusati zapitkivanja cele porodice

kad cu vise da se smirim i zasnujem porodicu, kao da ja to ne bih

voleo. I uradicu to, cim nadjem mog Andjela.

Ceo dan stojim kao na iglama, pomogla sam spremacici oko vecere,

pocistila sudje, a i dalje sam nervozna, sta ako sin gospodje Eme ne

zeli da radim za njega, gde cu onda?

Zvono je zazvonilo, verovatno je stigao neko od gostiju, koliko ih

ima, cela porodica je na okupu, tako velika porodica. Od uvek sam

zelela takvu porodicu, ispunjenu radoscu, veseljem, srecnum

trenutcima, ljubavlju.

Zvono je zazvonilo, vrata su se opet otvorila, dosao je i poslednji

gost, taj misteriozni sin.

Njihovi glasovi su se culi cak do kuhinje.

-Dobro vece sine, kasnis.

-Znam mama, guzva u saobracaju.

-Izvoli, upravo smo svi seli, tebe cekamo. Zelis li nesto da popijes?

Imao je predivan glas, kao opojna muzika, mogla bih beskonacno da ga

slusam, bio mi je tako blizak, tako poznat.

U trpezariji je dopirao veseli osmeh, prica. Nisam mogla da zavirim

tamo, nisam htela da ispadnem spijun. Setala sam sve vreme kao na

iglama, nervozna, ubijala sam vreme peruci posudje, iako je postojala

masina za pranje posudja, kao i svi vrhunski aparati za pripremu jela

i pica. Kuhinja je bila savrsena, prostrana, lepo uredjena, sa

perfektnim pogledom na bastu koja oduzima dah. Bilo je tako lepo

boraviti u njoj, kao i u svakom delu kuce, verovatno.

Bila sam okrenuta ledjima kada sam zacula glasove.

-Dodji sine, upoznacu te sa tvojom buducom spremacicom, odlicna je,

vredna, pazljiva, dobra, veoma fina i kulturna.

-Ah, evo je... Lorena, ovo je moj sin...

U tom trenutku sam se okrenula, osmeh mi je nestao sa lica kada sam se

srela sa tim safirno plavim ocima i ozbiljnim pogledom, bio je

iznenadjen isto kao i ja. U tom trenutku sam osecala da cu se srusiti,

ponestajalo mi je vazduha, prebledela sam.

-Draga, jesi li dobro? Brizno je upitala njegova majka.

Bila je divna i pazljiva sa svima, dobra i prijatna, kao i njen muz i

njihova cerka, za razliku od ovog djavola plavih ociju iz kojih su

sevale munje.

-Sta ti radis ovde?!

-Ovaj, ja, Vasa majka me je dovela. Mislila sam...

-Vi se poznajete?

-Ne mama, nisam siguran, izgleda da sam je pomesao sa slicnom osobom,

po imenu Melani.

Setio se da sam ga slagala, kako me plasi njegov pogled.

-U redu sine, ostavljam Vas da popricate i dogovorite se oko detalja i posla.

I izasla je.

-Lorena bese?

-Da.

-Pa dobro, posto si me slagala za ime, da cujem postoji li jos nesto?

-Ne, ne postoji.

-Nema sanse da radis kod mene. Neka ti ne pada na pamet.

-Ja, nisam znala da ste to Vi, a da sam znala, sigurno ne bih pristala

da radim kod takvog Djavola, pitam se cime su Vasi roditelji zaslusili

tako bezosecajno i hladno stvorenje poput Vas za sina!

Okrenula sam se i posla, znala sam da sam preterala, ali bila sam tako

besna, kako moze biti hladan i bezosecajan neko ko ljubi onako, jos

uvek zadrhtim i bride mi usne od tog poljupca.

Zgrabio me je za ruku i povukao!

-Aj. Osim sto ste bezosecajni, Vi ste i jedan obican nasilnik, pustite me.

-Andjele, prestani da se igras mojim zivcima i strpljenjem, moze te

skupo kostati.

-Je li sve u redu ovde? Upitala je njegova majka.

-Da, ovaj...

-Gospodjica Lorena i ja se nismo bas dobro sporazumeli, ali siguran

sam da hocemo? Zar ne?

Pogledala sam ga, bio je besan, previse besan, to me plasilo.

Boze, koji je meni djavo, zeleo sam je, planirao sam da je dovedem,

ali ne na ovaj nacin, ne kao spremacicu, tako ne mogu da je osvojim, a

sad shvatam da ona nije kao druge, ona je hrabra i snazna, neodoljiva,

prelepa, savrsena. Imala je taj zanosni pogled u ocima, pun hrabrosti,

smela je da mi se suprostavi, da mi prkosi, moj pali Andjeo, vise me

se nije bojala. Nije bila ni svesna da me je tog trenutka pridobila za

ceo zivot, da me je zacarala, da sam se zaljubio u nju.

Zar se to sudbina poigrava sa mnom?