Njen spas -Završena-

Trinaesto poglavlje

"Molim?", Kalinić se javio na nepoznat broj telefona.

"Dobar dan, načelniče. Zar si zaista mislio da će Lipovo biti dovoljno daleko za nas? Tvoja žena i sin, kao i njen otac su kod nas. Za dva sata ćmo te nazvati da nam kažeš ko i šta ti je važnije. Ministar i položaj, ili oni."

"Stani...", krenuo je, ali slušalica je već bila spuštena. Mozak mu je radio trsita na sat. Znao je da ne sme nikome da kaže, jer više nije bio siguran ni u šta. Kako su, dođavola, znali gde se oni nalaze. Uzeo je telefon i okrenuo nekoga."Mijate..."

"O, Kaliniću... Otkud ti?"

"Možeš li otići do Lipova, u kuću mog tasta, pokušavam da zovem Mirelu, ali ne mogu da je dobijem."

"Važi, ja sam za pola sata tamo i javljam ti se.", promrmljao je i spustio slušalicu. 

Šetao je kao lav u kavezu. Ono čega se najviše plašio, se događa. Sve bi preživeo, osim toga da izgubi Nikolu. "Molim?", javio se na prvo zvono telefona.

"Nema ih tamo, Šaša. Kuća je otključana, sve u njoj je rastureno, a od njih ni traga ni glasa. Šta se događa?"

Ruka mu je zadrhtala, a noge ga izdale i on se sručio u fotelju. "Ne znam, javiću ti se, u redu?"

"U redu, ako zatreba pomoć, tu sam."

"Hvala.", promrmljao je i spustio slušalicu. Šta mu je sve ovo trebalo? Šta sad da radi? Naredna dva sata mu je srce tklo kao ludo, a u glavi mu je odzvanjalo. Ti ljudi, željni krvi i osvete, imaju njegovo dete. Zazvonio mu je telefon i on se drhtavim rukama javio. "Molim?"

"Jesi li se uverio?", upitao ga je glas.

Progutao je. "Jesam, slušajte..."

"Ne, sad ti slušaš nas. Želiš li ponovo da vidiš ženu i sina?"

"Da."

"Odlično, onda od danas radiš tačno ono što ti mi kažemo, jel to jasno?"

"Jeste, ali želim prvo da ih čujem i uverim se da su dobro.", promrmljao je. Znao je da se kocka, ali mu je bilo najvažnije da čuje Mirelu.

"Javi se..."

"Saša..."

"Mirela, da li ste dobro, kako je Nikola?"

"Dobro smo..."

"To je jedino što treba da znaš. Ukoliko želiš da ostanu dobro, doći ćeš sam, bez ikoga na aresu koju ti budemo javili.", glas je mirno rekao i spustio slušalicu.

Mirela je pogledala u Mitkea. "Misliš li da će pristati?"

Klimnuo je. "Znam da hoće. Možda mu nije stalo do tuđih života, ali do vaših jeste. Misli da ste u opasnosti, radiće tačno ono što mu se bude reklo.", samouvereno je rekao.

Klimnula je. "Nadam se da si u pravu, ja više ni u šta nisam sigurna.", progunđala je. 

"Videćemo.", promrmljao je, pa pogledao u svoju ženu. "Idem da se javim Lavu, nakon toga ću zakazati sastanak sa Kalinićem."

Klimnula je i poljubila ga. "Budi oprezan."

"Uvek, dušo.", promrmljao je i izašao iz sobe.

Mirela je ustala i stala ispred Mitkeove žene. "Hvala ti na tome što si dopustila da nas troje ostanemo ovde."

Odmahnula je rukom. "Svakako je za bebu bolje da ste ovde. Ne brini, sve je u redu. Sad ću ja spremiti da jedemo."

Mirela je sela nazad do svog oca i pogledala ga. "Oprosti zbog mog ponašanja nakon majčine smrti.", tiho je rekla.