Tajna Crne Slavije

2. deo

kim jennie pov

" Dobro mama, mislim da si mi rekla ovo već deset puta od jutros. " - rekla sam svojoj majci koja me je gledala zabrinuto dok sam obuvala patike. Žena me davi o ovome već nedeljama, a skapirala sam još prvog puta kad mi je rekla.

" Znam srećo, ali ja samo želim da budeš oprezna. Znaš i sama šta se desilo onom jadnom detetu Lii. Majka joj se od muke preselila. Nikada nisam videla onoliko tuge u jednoj osobi. " - govorila je ona, mada više mislim da je govorila zidovima nego meni.

Istina, Lia je živela odmah u kući pored naše, ali nikad nismo nešto pričale, što ne znači da me nisu potresle vesti o njenom nestanku. Svakoga su potresle. No došlo je vreme da krenem u školu, tako da sam se pozdravila sa mamom i izašla ispred kuće. Tako divan dan danas, a moram ga započeti kod biologičarke. Savršeno.

Stala sam ispred kapije i taman tada je došla osoba koju sam čekala. Možda i ne zakasnimo kao što sam mislila da hoćemo.

" Drago mi je što si izašla jednom u životu na vreme. Možda nam se Hanova i neće usrati u život ako ne zakasnimo. " - kazao je Lucas, moj najbolji drug od detinjstva. Živi nedaleko od mene tako da idemo zajedno u školu. Zapravo ovo vam je takvo naselje da svi žive jedni blizu drugih. Zanimljivo, zar ne?

" Dobro jutro i tebi Lucase. Pošto vidim da ne možeš da dočekaš da učiš o poremećajima endokrinog sistema, možemo da požurimo. Možda ipak i zakasnimo malo. " - odgovorila sam mu, te ne čekajući ga krenula da hodam ka pravcu škole.

" Za nekog tako malog imaš preveliki jezik. " - mislim da je ovo rekao sebi više u bradu nego meni jer je tako zvučao, ali sam ga svejedno jako udarila laktom u ruku, na šta je on jauknuo. Zna on vrlo dobro da ne volim kad mi neko komentariše visinu, ali on je nekako među prvima koji to radi.

" Dobro, dobro, izvini šefice. 'Ajde idemo, zvoni za 10 minuta. " - primetio je Lucas, te smo nastavili zajedno da hodamo ka školi.

...

" Kim Jennie i Wong Lucas! Kasnite! " - kreštala je nastavnica biologije, gospođa Han. Mislim da ta žena stvarno ima nekih problema u glavi.

" Žao nam je nastavnice, neće se ponoviti.
Možemo li da prisustvujemo ča- " - krenula sam da nas odbranim, ali naravno da je morala da me prekine.

"Ne može! Idite kod direktora pa njemu objasnite zašto kasnite. " - i sa time nas je isterala iz učionice.

Pa što sam žurila ako će me samo tako izbaciti?!
Debil. Pogledala sam u Lucasa koji takođe nije izgledao baš najsrećnije. On i biologičarka se posebno ne slažu. Jednom joj je slučajno polomio mikroskop i ova je tražila da mu daju ukor. Njegova mama nije baš bila srećna.

"Pa... ne znam za tebe, ali ja ne planiram ići direktoru. Hoćemo napolje? " - upitala sam ga.

" Ajde. Ionako nisam ni želeo da joj dolazim na njen glupi čas. " - i sa time je besno nastavio da hoda niz hodnik ka ulaznim vratima. Morala sam da potrčim za njim kako bih ga stigla zbog njegovih ogromnih koraka. Baš je bio besan.

Uglavnom, odlučili smo da odemo na sladoled jer zašto da ne. Laganim koracima smo krenuli da izademo iz školskog dvorišta i odemo ka poslastičarnici, međutim, neka buka mi je privukla pažnju. A ta buka je dopirala iz parkića, mesta na kom se skupljaju sve bitne face ove škole. Pod "face", mislim na nafurane devojke i gangstere koji su ili dileri ili narkomani ili oba. Znala sam da je pametnije samo zanemariti i nastaviti svojim putem, ali kopkalo me je šta se dešava. Pogledala sam u Lucasa koji je isto primetio buku, i takođe je izgledao kao da ga zanima.

" Da proverimo? " - upita me on.
" Samo ako ćeš se žrtvovati za mene. " - izustila sam šaljivo, na šta je on prevrnuo očima. Ali, složili smo se.