Njena želja

11

Na večeri mi je bilo malo neprijatno. Svi su buljili u mene, verovatno zbog mog autfita, ali Damjan na to nije mario. Meni je ipak smetalo, jer smo u elitnom restranu.

,,Ne obaziri se. Meni si i tako prelepa. Jer to si ti. Svoja si." Sigurno je primetio da mi je neugodno.

,,Rekla sam ti da sam trebala da se presvučem."

,,Sačekaj." Ustao je i otišao do šanka i nešto je rekao konobaru, a ovaj je izašao i otišao negde. Pet minuta kasnije došao je čovek u odelu poput Damjanovog i krenuli su da razgovaraju.

Za to vreme odlučim da prelistam meni.

,,Jesi odlučila šta ćeš?" Malo me uplaši Damjan kada me izenada upita. Bila sam zamišljena i nisam čula kada je seo.

,,Mislim da ću Pileći Cordon Blue." Spustim meni koji mi je zaokupirao pažnju i primetim da gosti restorana ustaju dok ih nekoliko konobara izvodi.

,,Je l to zatavaraju? Pa samo što smo došli." I gladna sam. Baš gladna.

,,Ne zatvaraju. Pričao sam sa menadžerom da ih izvedu iz restorana."

,,Ali zar neće imati problem sa vlasnikom? Kako mogu izbaciti mušterije? Žaliće se ljudi." Koji bi normalan čovek pristao na ovo?

,,Platićemo im odštetu." Pozove rukom konobara da dodje. ,,Uostalom, ja sam vlasnik. Mogu da radim šta hoću."

,,Ti si vlasnik?" Nisam znala za ovo.

,,Da. Kupila ga je moja firma pre tri meseca. Rešio sam da se malo pozabavim i time."

'Ladno je izbacio ljude iz restorana, samo zato što mi je smetao način na koji me gledaju. Sada se osećam loše.

,,Nisi trebao ovo da uradiš. Mogli smo mi da odemo." Nisam osoba koja bi pristala na ovo. Nisam ja neka svetica ili kraljica ovog sveta. Ljudi imaju pravo da gledaju, makar to meni smetalo.

Još bih se raspravljala na tu temu sa njim, ali nam konobar pridje i naručimo hranu i piće. Ovog puta sok za oboje. Tako je i bolje. Ne bi želeli da se ponovi scena sa našeg prvog sastanka.

,,Prijatno." Kaže pre nego što navali na hranu.

,,Hvala, takodje."

...

,,Vi ste šta?" Ljiljana umalo nije infrakt dobila kada joj je Damjan saopštio da smo se verili.

,,Verili smo se." Ponovi, a ona nas gleda sve u čudu.

,,Kako? Kada? Pa niste mi ništa spomenuli."

,,Pa hteli smo da te iznenadimo." Slaže Damjan.

Žao mi je što je delom lažemo, ali želimo samo da je usrećimo. Mislim, mi jesmo zvanično u vezi. U vezi koja je krenula skroz čudno, ali rešili smo da pokušamo. Dogovorili smo se da ako ne ide prekinućemo, ali za sada smo vereni zbog Ljiljane.

,, Mnogo mi je drago zbog Vas. Nisam ni slutila." Krene da plače.

,,Hteli smo da to bude tajna, dok ne budemo sigurni." Izgleda da je sve osmislio.

,,Mila, ti si neverivatna devojka i neizmerno mi je drago što te je on izabrao. Dobro došla u porodicu." Nasmeši se kroz suze i ne mogu, a da i ja sama ne zaplačem.

Pridjem joj i zagrlim je.
,,Hvala, Ljiljo."

Zazvoni mi telefon i zbog toga se razdvojimo.

,, Zovu iz tatine bolnice. Moram da se javim."

Izadjem iz sobe, te prihvatim poziv.

,,On je šta?" Zamalo ispustim telefon iz ruke.

,,Je l dobro sad?..Hvala što ste mi javili. " Prekinem i sednem na stolicu u hodniku.

Javili su mi da je tata pokušao da pobegne iz instituta, ali da su ga sprečili. Hvala Bogu. Dali su mu lekove da se smiri i sada je ponovo pod kontrolom. Samo neki problemi sa njim. Malo je to što plaćam njegove cehove u kafani i veresiju u prodavnici, nego sada da plaćam i odštetu bolnici, jer je slomio prozor i noćno stoče.

Vratim se u Ljiljaninu sobu i Damjan odmah primeti da nešto nije u redu.

,,Jesi li dobro?" Pridje mi.

,,Ne. Nisam. Ali biću."

,,Šta se desilo?" Stavi ruku na moj obraz.

,,Tata. Pokušao je da pobegne."

,,Znači nije uspeo?"

,,Nije. Zatekli su ga kako lomi prozor tako što udara u njega noćnim stočićem. Moram da platim štetu koju je napravio." Prodjem nervozni kroz kosu.

,,Rešiću ja to sa bolnicom."

,,Ne. Dovoljno si mi pomogao. Sama ću." Ne dozvoljava mi ponos da ponovo prihvatim pomoć od njega. Toliko toga je učinio za mene, da bi ovo bilo previše.

,,Ti si moja verenica, naravno da ću pomoći." Iskorišćava ovu situaciju maksimalno.

,,Da, dušo. Pusti Damjana da plati. Imaš ti dovoljno svojih troškova." Ubacuje se Ljiljana i podržava svog sina.

,,Hvala, ali sama mogu da se nosim sa tim." Lažem. Ne mogu. Ali to me neće sprečiti da pokušam.

...

Sledećeg jutra uzmem skinem celu platu sa računa i uzmem nešto uštedjevine iz stana, te se zaputim ka bolnici da platim to što je otac polomio.

Jedva sam imala za kartu za bus, a kako ću platiti hranu, to je tek pitanje. Roditelji trebaju pomagati svojoj deci, moj otac meni samo odmaže.

,,Dobar dan. Ja sam Mila Jović. Zvali ste me juče zbog štete koju je moj otac napravio. On je u sobi 29." Kažem ženi na recepeciji koja mi deluje ljubazno.

,,Trenutak samo." Odkuca nešto na računaru. ,,Šteta je plaćena, gospodjice. Kao i troškovi lečenja vašeg oca."

,,Sigurno ste pogrešili, ja nisam ništa platila." Čak šta više, kasnim sa plaćanjem.

,,Ne, gospodjice. Sve je plaćeno. "

,,Ali ko je platio?" Nemamo osiguranje koje bi pokrilo ovo.

,,Uplatilac je Damjan Panajotović." Naravno da je on. Ko bi drugi bio tako dobre volje da pomogne siromašnoj devojci poput mene.

,,Hvala Vam."

Čuće mene Damjan.

Pozovem ga odmah, ne mogu da čekam.
,,Ej." Javi se raspoložen.

,,Gde si?"

,,Na poslu, što?"

,,Dolazim. Pošalji mi adresu."

Smeta mi to što je bez mog znanja ovo uradio. Osećam se kao slučaj za socijalnu pomoć. Mislim, od danas defintivno jesam, ali to nije poenta. Poenta je u tome što on radi meni iza ledja. Ne želim da mi plaća račune. Ispada kao da sam sa njim zbog para. Da me kupuje novcem. Nisam takva osoba i ne želim takva osoba da budem.