Njena želja

14

U jedan sat iza ponoći morali smo da se spremimo i krenemo na aerodrom. Tamo smo prošli kroz istu proceduru i nakon dva sata leta vratili se u Beograd.

,,Idi spavaj odmah, ustaješ rano." Kaže mi kada me doveze kući.

,,Hoću." Poljubim ga na kratko i krenem da izadjem, al me on uhvati za ruku, te se opet okrenem ka njemu.

,,Šta misliš da se preseliš kod mene?"

,,Da nije rano?" Nismo dugo zajedno.

,,Vereni smo. Naravno da nije."

,,Zbog tvoje majke. Nismo dugo zajedno i smatram da je još uvek rano za takav korak." Ne želim da se posle kajemo.

,,Od kako je majka u bolnici, sam sam u vili. Nisam navikao na to. Velika je i prazna. I ti mnogo bolje kuvaš nego Zorana." Znam šta pokušava. Da me kupi na patetiku.

,,Hajde, ne preteruj. Znam da to govoriš da bih se predomislila."

,,Je l mi uspelo?" Nasmeje se.

,,Nije. Ali preživećeš. Idi sad, ustaješ i ti rano." Otvorim vrata.

,,Je l si to nestrpljiva da me se otarasiš?" Zadirkuje me.

,,Taman posla." Uzvratim mu osmeh i otvorim vrata.

Na početku veze sam bila stidljiva i suzdržavala sam se, ali sada sam tako opuštena sa njim da možemo o svemu da pričamo i da se glupiramo. S njim kao da sam novu sebe upoznala.

,,Mila?" Ponovo me zaustavi.

,,Da?" Pogledam ga preko ramena.

,,Volim te." Tako je sladak.

,,Volim i ja tebe." Bole me obrazi od smeha. Toliko sam srećna da je to neopisivo.

....

Ujutru sam jedva ustala, jer mi se mnogo spavalo. Nisam navikla da legnem kasno. Ja sam neko ko ide u krevet rano i takodje ustaje rano. Ali sada...sada mi se rutina poremetila i zbog toga sam pospana.

Nekako nateram sebe da ustanem iz kreveta i da se na brzinu spremim. Skuvam sebi kafu i sipem je u termošolju koji nosim sa sobom na posao.

Dan je počeo kao i svaki drugi. Mirisno i rascvetano. Presadjivala sam neko cveće, zatim posipala drugo i pravila bukete po narudžbinama.

Negde oko sat vreme pre zatvaranja cvećare, pozvao me je nepoznati broj. Nemam naviku da se javljam kada ne znam ko je, ali sam se ovog puta nerazmišljajući puno o tome javila.

,,Hallo?"

,,Dobar dan, je l to Mila Jović?" Čujem glas meni nepoznate ženske osobe.

,,Da."

,,Zovemo Vas iz urgentnog centra, Vi ste na listi hitnog poziva Damjana Panajotovića. On je nažalost doživeo sabraćajnu nesreću."

Noge mi se odesku kada to izgovori, te mi kolena zaklecaju i kleknem na pod.

,,Molim?? Recite mi da je živ!!" Ne mogu da ga izgubim. Ne znam šta bih radila. Jao Ljiljana, kako bi tek ona reagovala.

,,Živ je. Primljen je pre pola sata. On je trenutno na operaciji." Padne mi kamen sa srca, ali je briga idalje tu.

,,Hoće li biti dobro?" Skupim snage i ustanem sa poda dok se jednom rukom pridržavam za radni sto.

,,Van životne opasnosti je. Nešto više o tome Vam ne mogu reći. Rekli su mi samo da Vas obavestim."

,,Hvala Vam. Odmah dolazim." Prekinem poziv.

Javim mom šefu, a mom komšiji, da moram zatvoriti ranije. Kada izadjem iz radnje, setim se da nemam para kod sebe jer sam švorc dok ne stigne plata. Šta sada da radim?

Opet pozovem komšiju i zamolim ga da me odveze. Odmah je pristao.

,,Hvala ti puno." Sednem u auto kada dodje po mene.

,,Taman posla, dete. Za ovakve stvari nema potrebe da mi zahvaljuješ." On je stvarno divan čovek.

,,Samo da je Damjan dobro." Objasnila sam mu šta se mom vereniku desilo.

,,Biće. Ima Boga."

...

U urgentnom, odmah se raspitam o njegovom stanju. Potvrdili su i ono što mi je žena preko telefona rekla, a to je da je van životne opasnosti. Tenutno je još uvek na operaciji. Ima otvoren prelom noge koji je morao da se operise. Ima povredu glave i tri polomljena rebra. Naime po rečima policije koja je došla na licu mesta, on se zabio u ogradu na autoputu na ulazu u Beograd. Verovatno je išao neprimerenom brzinom. Nema dalje povredjenih, samo on.

Setim se da mi je pominjao sastanak u Novom Sadu. Verovatno se vraćao sa sastanka. Jaoo Damjane! Zašto si morao da voziš brzo!

Malo mi je lakše kada znam da će biti dobro. Moraće da miruje dok se noga ne oporavi i dok prelom rebra ne zaraste. Naravno slede mu fizioterapije. Ali najbitnije da neće imati posledice.

Nakon operacije, prebacili su ga na intezivni negu. Rekli su mi da je operacija dobro prošla, ali mi nisu dozvolili da ga posetim. Tek sutra. Zato se pešaka vratim kući, jer nisam htela ponovo da maltretiram komšiju.

...

Uveče sam jedva oka sklopila, jer sam non stop mislila o njemu. Kako mu je, da li ga boli. Možda sam spojila svega dva sata. Alarm me je probudio za posao, ali umesto na posao, otišla sam u Damjanu u posetu. Morala sam da uzmem slobodan dan.

Pokucam na vrata i udjem kada čujem ,,Hajde."

,,Hej." Pokušam da se nasmejem, ali me scena koju vidim pogodi pravo u srce. Glava i noga su mu u zavoju.

Umalo sam i njega izgubila u saobraćajnoj nesreći. Kakva je ovo prokleta sudbina.

,,Jesi dobro?" Pridjem mu, a on mi uputi čudan pogled. U očima sam mu videla tugu.

,,Ljiljana je umrla." Suze mu se krenu slivati niz lice.

,,Šta to pričaš?" Da li je mnogo udario glavu i sada ne zna šta govori.

,,Juče su mi javili. Pre nego što sam se zabio u ogradu."

,,Damjane, lažeš."  Ni ne pokušam da zaustavim suze.

Ovo se ne dešava. Ljiljana je živa i čeka na nas da je posetimo.  Sve je samo ružan san. Noćna mora iz koje se trebam probuditi.

,,Voleo bih da lažem. Ne bole me povrede, boli me duša! Otišla je, Mila. Nema je." Još više se slomim kada vidim koliko mu je teško.

Ljiljana mi je poput majke i kao da mi je rekao da sam je izgubila po drugi put.