Sastavila sam sve stihove o nama
Pažljivo birala svaku reč
Svako slovo
Da penkalom i mastilom ugasim
Svaku nadu
Svaku želju
Da ću opet morati da koristim reči
Sve sam spremila i upakovala
U kovertu satkanu od snova
Da još šetaš pored mene i ponekad
Osmehneš mi se kao onda
Kad sam mislila da je san
Kad sam mislila da je početak
Sve sam ti ostavila tamo
Gde si me prvi put zagrlila
Sve naše neispričane priče
Svu nadu da ih jednom čuješ kao ja
Da jednom poželiš moj glas
Moj dodir
Moju tišinu
Tišinu koju si uvek zatrpavala
Kad god sam pokušavala
Da je spustim tu pred tobom
Kao dete željno dokazivanja
Da je moja tišina vrednija
Nego sve reči koje si ikada čula
A tih reči bilo je mnogo
Svaki tvoj ranac bio je prepun njima
I samo bi nekad izvadila neku
Koja bi umela da poruši moje želje
Kao zamak od peska
Koji sam brižljivo pravila tamo kraj Ade
Pravila sam ga od peska
Iz tvojih usnulih očiju
Koje sam videla negde u mašti
Koje sam ljubila negde daleko
Daleko od ovih zlih ljudi
Daleko od ovog grada
I na kraju nije bilo važno
Odgovori su bili tišina
Nju sam ostavila da te seća
Nju sam ostavila da te čuva
Kad u tvom rancu ne ostane
Ništa osim uspomena
Ništa osim tuge
Ko zna gde
Ko zna zbog čega
I još neki stih
Koji nećeš poneti sa sobom
U neka nova jutra
Koja ćeš preplivati sama
Kroz okean svega što te čeka
Sve tamo do obale sećanja
Sve tamo do nasukanih brodova
Kojima smo plovile kroz sve razgovore
Koji sada više ne postoje
Kao ni svi odgovori na ovu tišinu
Koju moraš sama da preplivaš
Moja mila
