Njegova devojka 1deo

PRVO POGLAVLJE On je Buš, a ja mu dođem kao njegov miniAvganistan

Krišom navučem na glavu kapuljaču jakne kad me tata u ponedeljak ujutro
odbaci do škole. Ostala je iz vremena Debele Tesi i zato je toliko vrećasta da
me gotovo proguta. Cilj je da budem što neprimetnija za ljudsko oko, a ima li
boljeg načina da to postignem nego da obučem nešto što „nova ja“ ne bi ni
mrtva nosila? Džak krompira bi bio privlačniji.
Otac me radoznalo merka dok oprezno idem ka zgradi. Uvek mogu
kasnije da mu objasnim da pokušavam da spasem život. Kad se on konačno
odveze, požurim, još uvek na oprezu, kao u lošem špijunskom trileru, i utopim
se u gužvu u srednjoj školi Abraham Linkoln. Zasad je dobro.
Plan je da brzo zgrabim knjige iz svog ormarića, što će možda biti i jedini
način da me neko danas prepozna. Strategija uključuje i to da danas sedim
skroz pozadi, da budem neprimetna kao buva na jorkširskom terijeru. Čudno
je to koliko je lako izigravati Džejmsa Bonda kad si u smrtnoj opasnosti.
Sad ćete reći da preterujem i da ne znam da li će Kol uopšte biti danas u
školi. Ali stvar je u tome da tog dečka toliko dugo poznajem i znam njegove
izopačene ideje. Napašće kad ne budem bila na oprezu, a to se, prijatelji, neće
dogoditi.
„Tesa.“
Moja kamuflaža je provaljena! Zažmurim i krenem ka učionici, koja je
igrom slučaja u suprotnom smeru od onog ko kvari moj savršeno smišljeni
plan.
„Tesa, čekaj!“
Nastavim da idem, osvrćući se levo i desno, u nadi da Kol neće iskočiti iza
nekog ćoška s pištoljem za pejntbol u ruci. Ta podmukla prostačina… sad ima i
ulizice, zar ne?
Vidi se da mi paranoja baš ne pristaje.Požurim koliko mogu, ali nisam dovoljno brza. Neka ruka me uhvati za
rame, otvaram usta da vrisnem, ali odahnem kad mi pogled padne na
narukvicu na ruci onog ko me drži. Na perlicama na toj ljubičastoj narukvici
ružičastim slovima piše „M-E-G-A-N“, a njena vlasnica je slučajno moja
najbolja drugarica. Sa sigurnošću znam da ne želi da mi fizički naudi, dobro,
bar ne namerno.
„Zašto“, zastane da dođe do vazduha, „tako“, još jednom duboko udahne,
„brzo trčiš?“ Zadihana je kao da je upravo istrčala maraton, a ne jurila za
mnom niz školski hodnik, ali u njenu odbranu, ona je još veći štreber od mene
i vežbanje joj je potpuno strano.
„Hajdemo na čas, objasniću ti“, kažem i hvatam je za mišicu, vukući je sa
sobom da ne privlači previše pažnje.
„Ooo, osećam neki trač.“ Ushićeno trlja ruke, a njene zelene oči
oduševljeno zablistaju.
Upoznajte Megan Šarp, jednu od mojih najboljih drugarica, iz vremena
posle Nikol. Zbližili su nas zajednička mržnja prema herniji i ostajanje
dokasno u biblioteci. Ona je odlikaš, predodređena da završi na Prinstonu,
fakultetu iz svojih snova. U slobodno vreme, omiljena zabava joj je da zna sve
o svakome, iako to znanje možda nije pouzdano. Megan je prelepa, tamnoriđe
kose i besprekornog tena. Liči na porcelansku lutku i zavidim joj na tome što
je sitna i nežna, za razliku od mene, koja sam sve samo ne to.
Ulazimo u učionicu, a gospođa Sančez kao po običaju čvrsto spava u
svojoj stolici dok joj pored glave proleću aviončići od papira. Ugledamo svoju
drugu najbolju drugaricu Bet kako pored prozora mahnito škraba u svesku, i
krenemo ka njoj.
„Ćao, Bet!“ Žacnem se od Meganinog prodornog glasa, ali nju ne možete
utišati. Jutarnji pozdrav joj je stil života.
Bet ne podiže pogled i shvatim da je u svojoj zoni. Svojoj „pišem pesmu,
približi mi se i ubiću te“ zoni, pa zato odvučem Megan od nje i bez reči
sednemo na naša mesta.
Bet Romano je moja druga najbolja drugarica iz vremena posle Nikol.
Prebacila se u našu školu na drugoj godini tako da nije upoznala Debelu Tesi,
ali jeste prisustvovala Nikolinom mučenju. Najblaže rečeno, ne voli mnogo
siledžije. Da su mi platili svaki put kad sam morala da je zaustavim kako ne bi
udarila Nikol u facu, mogla bih da zbrišem iz grada i preselim se u Timbuktu.
Sa mrežastim čarapama i majicama s imenima bendova, uz prepoznatljivu
kožnu jaknu, skroz je pogodila taj izgled rokerke. Kao ugalj crna kosa i
prodorne plave oči samo još više ističu njenu žestinu. Drugima možda deluje
pomalo zastrašujuće, ali je sjajna drugaric„Dobro, hoćeš li mi reći zašto si bežala od mene kao da si upravo nekog
ubila i zašto si obučena… tako?“ Nabira nos videći kako izgledam, a ja
pokušam da se ne uvredim. Veći deo života sam se tako oblačila i tada to
nikom nije smetalo.
„Ti ne znaš?“
Izgleda da je to nešto najgore što možete da kažete nekom ko živi od
tračeva.
Izbezumljeno me pogleda sva van sebe. „Šta? Šta to ne znam?“
„Kol Stoun se vraća.“ Progutam knedlu, a onda usledi značajna pauza.
Pauza koja govori ono što ja već znam. Šok na Meganinom licu brzo zameni
sažaljenje. Stavi ruku preko moje i ozbiljno kaže: „Žao mi je.“
„Ne kapiram čemu tolika frka. Zašto je taj Kol toliko strašan?“, pita Bet i
zagrize čizburger. Napravi grimasu i sve ispljune. Dve godine je u ovoj školi i
još uvek nije shvatila koliko je hrana loša. Sedimo skrivene u najudaljenijem
kutku kafeterije koji sam mogla da nađem i, začudo, preživela sam do ručka.
Megan me ućutka pre nego što i otvorim usta. „Kol proganja Tesu“,
jednostavno kaže. Betine oči se iskolače, a ja onda ispravim Megan: „Ne
proganja me. On je samo neko posebno dizajniran za to da me muči“, kažem
jezivo mirnim glasom.
„Nije valjda toliko strašno“, kaže Bet slegavši ramenima i kopa po torbi
dok ne izvuče više puta presavijenu polupraznu kesicu čipsa.
„Da, nije strašno jer znaš šta je strašno? Strašno je, Bet, kad ti preko
nedelje ponestane čokolade i Rajana Goslinga. Kol i njegova strahovlada
zaslužuju mnogo bolje ime“, Megan me ponovo preduhitri. Hej bre, pričamo o
mom zlostavljaču.
„Je l’ seksi?“, pita Bet smejuljeći se i treba mi trenutak da shvatim šta je
pitala. Sačekam nekoliko sekundi pre nego što odgovorim, dok izvlačim
poslovični nož iz leđa. Kakve veze ima da li je seksi? Seksi čudovišta su i dalje
čudovišta.
„Dušo, pored njega bi se i Mikelanđelov David postideo!“ Megan zaneseno
uzdahne.
Udarim je po mišici, a ona dureći se doda: „Ali činjenica je da je taj tip
stvarno seksi.“
Da bar nije u pravu.
Došao je i poslednji čas, a ja nisam naletela ni na jedan od ona dva užasa, ni na
Nikol ni na Kola. Ali to je pre svega bilo zato što je Nikol ceo dan bila na časuplesa. Poslednji čas je, nažalost, fizičko, i mada se sada osećam mnogo
prijatnije u svom telu, Debela Tesi u meni još uvek se muči da navuče šore za
fizičko dok paradira pred kritičkim pogledima tinejdžera.
Ali ipak moram to da uradim jer ovo je srednja škola i fizičko je obavezno
mučenje baš kao i tajanstveno meso ponedeljkom. Zvono za poslednji čas
dozvoljava mi da se opustim. Pretpostavljam da Kol danas nije u školi, a pošto
nisam videla Nikol, shvatim da je dan prilično dobro prošao. Prerano sam to
izgovorila. Proklinjem sebe u sebi i ugrizem se za jezik kad je čujem:
„Hej, Debela.“ Škrgućući zubima, napravim ravnodušnu facu. Okrenem se
na petama u svlačionici i stojim licem u lice s đavolicom lično.
„Nikol“, odgovorim pokazavši da sam je primetila.
Stoji u svom ljubičasto-žutom plesnom kostimu koji se praktično sastoji
od oskudne suknjice i još oskudnije majice na bretele. Tamna kosa podignuta
joj je u visok konjski rep što joj ističe crte lica. Koža joj je kao i uvek
besprekorno čista i savršeno preplanula. Odeća ističe njene oči boje lešnika, a
pune usne namazane su neutralnim sjajem. Moja bivša najbolja drugarica jeste
lepotica i svesna je toga. Zbog svog latino porekla odskače među bledolikom i
svetlokosom većinom.
Nemam pojma kako joj uspeva da izgleda tako dobro iako je ceo dan
provela preznojavajući se u sali za fizičko.
„Vidim da još uvek ne radiš vežbe za smanjivanje kukova koje sam ti
rekla.“
Hajde, ismevaj mene i moje navodno ogromno dupe.
„Izgleda da na tebi nisu delovale, pa rekoh da ne gubim vreme.“ Ponekad
se izlanem pred njom. Znam da nije pametno odgovarati joj, ali ovaj dan je
ostavio traga na meni. Iscrpljena sam i, iskreno, već mi se smučilo da budem
uplašena.
Podrugljivo se smeška i priđe mi dok nas ne deli samo nekoliko
centimetara. Očigledno želi da me zaplaši i bogme joj je uspelo.
„Šta si rekla?“
„Ovaj, ništa. Nisam ništa rekla“, promucam, a hrabrost me brzo napusti.
„Tako sam i mislila. A sad mi se sklanjaj s puta dok te nisam zgazila,
bednice“, zareži i bukvalno me odgurne s puta.
Pošto je otišla, desetak minuta stojim na istom mestu i pokušavam da
umirim disanje. Ne idu mi baš dobro suočavanja i bog će ga znati šta me je
nagnalo da odgovorim Kraljici Kučki. Uradim nekoliko vežbi disanja koje sam
videla na televiziji i koje se pokažu prilično besmislenim. Još uvek u stanju
šoka, odem do svog ormarića, gde ostavim torbu za fizičko i telefon. Posle jedne neslane šale Nikol i njenih ortakinja, na svakih nekoliko meseci menjam
kombinaciju.
Hodati školom go u stvarnom životu užasnije je nego i u jednoj noćnoj
mori.
Pošto sam zaključala svoje stvari, krenem nazad ka sali da bi me po treći
put tog dana neko zaustavio. Ovog puta, međutim, moje srce reaguje sasvim
suprotno onome kako je reagovalo kad sam videla Nikol.
Srce mi zadrhti, zadrhti!
„Tu si, Tesa. Ceo dan te tražim.“ Preda mnom se pojavi Džejson Stoun, i
naslonim se na ormarić da se ne onesvestim ugledavši njegov osmeh. U
opremi za fizičko izgleda kao plavokosi Adonis. Pogled mi se zamuti kad vidim
njegove snažne zategnute trkačke noge i definisane bicepse.
„Stvarno?“ Zaneseno uzdahnem kad mi se približi, a onda se šamaram u
sebi što zvučim tako glupavo. „Stvarno?“, ponovim dubljim glasom, ali ipak
uspem da zvučim kao moj tata kad se prošle godine zagrcnuo koskom.
„Aha. Jeste. Zapravo, još od juče hoću da pričam s tobom.“
Znam da bi trebalo da ga slušam, očigledno priča nešto važno. Ali
jednostavno je prelep. Pustim da mi pogled šara preko njegovog tela, lica,
savršene plave kose…
„Tesa?“ Mahne mi rukom pred licem, naglo me vrativši u stvarnost.
„Š…šta?“
„Hteo sam da vidim da li si dobro.“
„Dobro sam“, odgovorim, svesna da mi se licem razliva širok osmeh. Džej
je tako sladak što brine zbog mene, pita me da li sam dobro, priča sa mnom
iako se njegova devojka tome žestoko protivi.
„Stvarno?“ Deluje iznenađeno. Pitam se zašto? „Aha, skroz. U nedelju sam
imala malu temperaturu, ali ništa što malo dobre stare pileće supice ne može
da sredi.“
„Ne, nisam…“ Mnogo je sladak kad je zbunjen! „Šta?“
„Šta?“, ponovi i presladak je kad se zbunjeno namršti. Treba nam trenutak
da se priberemo, a meni da se smirim. Džej skupi hrabrost i saosećajno me
pogleda.
„Slušaj, Tesa, mislio sam da bi trebalo da znaš da se Kol vraća. Ostavio je
poruku i četvrtu godinu će provesti ovde, kod kuće.“
Znam sve to, ti predivni stvore, jer te vikendima uveče špijuniram. Ali on
to ne mora da zna. Vreme je da upotrebim svoje nepostojeće glumačko umeće.
„Šta? Ti to ozbiljno? Ja… au, stvarno se vraća?“, uzviknem„Aha, vraća se.“ Da li mi se to samo čini ili Džej ne deluje ništa srećnije
zbog toga od mene? „Samo sam hteo da vidim jesi li dobro jer je tvoj odnos s
Kolom.
„To nije odnos, Džeje, to je tiranija. On je Buš, a ja mu dođem kao njegov
mini-Avganistan.“
Nasmeje se, a ja se istopim kad mu se na obrazima pojave one slatke
jamice.
„Zaboravio sam koliko si duhovita“, osmehne mi se, a plave oči mu blesnu.
Čoveče.
„Slušaj, ako te bude gnjavio, obrati se meni, važi?“, kaže posle nekog
vremena ozbiljnim glasom i ja klimnem glavom.
„Zaštitićeš me?“ Samoj sebi zvučim glupavo, ali baš me briga.
Džej se počeše po vratu i promrmlja da dok se ja obuzdavam da ga ne
udavim poljupcima.
„Hvala, Džeje, to mi mnogo znači.“ Na obrazima mu se pojavi jedva
primetno rumenilo i ne izgubi se dok zajedno ulazimo u salu za fizičko.
Srećom, Nikol nije tamo i taj jedan sat pretvaram se da je Džej moj i da je sve
savršeno.