Njegova devojka 1deo

DRUGO POGLAVLJE Ja sam njena zla sestra bliznakinja Svetlana iz Rusije

„Pa, dušo, čujem da se Kol vratio“, kaže moj otac dok sedimo za večerom.
O, nije se još vratio. Da jeste, ne bih sedela ovde u jednom komadu,
pomislim i ljutito nabodem zrno graška.
„Stvarno? Nisam znala“, odgovorim, a moja majka s nevericom otfrkne i
zakikoće se.
„Vas dvoje ste uvek bili tako slatki zajedno. Taj dečko te jednostavno nije
ostavljao na miru“, priseća se s ljubavlju dok ja pokušavam da shvatim koji
deo mučenja kroz koje sam prošla mojoj majci izgleda „slatko“.
„Kamo sreće da jeste“, progunđam.
„Hajde, Tes, ne možeš da budeš u lošim odnosima sa šerifovim sinom, zar
ne? Ovo je izborna godina i treba nam sva pomoć koju možemo da dobijemo“,
kaže tata, a ja ga častim svojim najboljim „je l’ me zajebavaš“ pogledom. Ako
misli da ću se uvlačiti u dupe svom najgorem neprijatelju samo kako bih mu
pomogla da pobedi na izborima, nek se pozdravi s položajem. „Naročito pošto
je tvoj otac u ovom poslednjem mandatu toliko razočarao“, umilno kaže
majka, ali se potrudi da njene reci što više zapeku. Osećam da se sprema svađa
pa završim večeru u rekordnom vremenu. Sasvim zaboravivši na Kola,
odjurim na sprat dok neko nije počeo da baca escajg.
„Trevise, ustaj!“, viknem pred vratima sobe mog brata, triput glasno
pokucavši na njih, i prestanem kad mi kao i obično odgovori psovkom. Ovo je
deo naše svakodnevne rutine. Mom starijem bratu budilnici ne pomažu, pa
sam na sebe preuzela obavezu da vodim računa da ne upadne u komu. Možda
deluje čudno što se moj brat budi u vreme večere, ali svi smo se navikli na to
da je noćna ptica. Moji roditelji su shvatili da su izgubili svog bludnog sina, a ja
sam shvatila da se prema novom Trevisu treba odnositi tako što ćeš se držati
na bezbednom odstojanjuVidite, Trevis sad ima dvadeset jednu godinu i još uvek živi kod kuće jer
je izbačen s koledža. I to zbog falsifikovanja rada, prilično glupo za studenta sa
svim desetkama. Onda ga je ljubav njegovog života šutnula pa se okrenuo
alkoholu da bi se, citiram, „izborio sa tim sranjem“.
Još od prošle godine gotovo hronično je mamuran i, ma koliko on to želeo,
moj otac tu ne može ništa da uradi. On je gradonačelnik i ne može da iznosi
svoj prljav veš u javnost. Kad neko pita za Trevisa, mi to jednostavno
ignorišemo ili kažemo nešto u fazonu da radi na ostvarivanju svojih drugih
„ambicija“, kao što je pisanje sledećeg velikog američkog romana.
I usred te disfunkcionalne porodice stojim ja. Uznemireno iščekujem
nuklearni napad, drugima poznat i kao povratak Kola Stouna.
Skljokam se na krevet i izvadim materijal koji mi treba za domaći. Imam za
sutra sastav koji sam već napisala. Dobro, skicirala sam ga i napisala onog
dana kad je i zadat, ali ne škodi da ga još jednom proverim. Tako je to kad vam
je jedino preostalo da budete štreber. Nikol se postarala da budem isključena
iz bilo kakve aktivnosti koja bi zapravo podrazumevala druženje.
Iščitavam svoj sastav i dodajem fusnote kad tata uđe u moju sobu.
Zajapuren je zbog nadvikivanja koje se upravo okončalo u prizemlju.
„Jesi li slobodna, Tes?“, iščekujući pita.
„Pa ne baš, imam ovaj zadatak…“
Kao da uopšte nije čuo ono što sam upravo rekla, gurne mi jednu fasciklu
u ruke.
„Dobro, treba ovo odmah da odneseš šerifu. Odneo bih ja, ali izlazim, a
njemu to odmah treba.“
„Ali, tata…“
Hoće da idem do Stounovih? Je l’ on lud? Zar sam mu toliko veliko
razočaranje da me spremno šalje u smrt? Ne mogu da idem šerifovoj kući jer
je taj isti šerif Kolov otac. Ako se Kol vratio, onda je odlazak njegovoj kući
primamljiv kao i džaranje košnice. Prošla sam već kroz to i nije prijatno.
„Uradićeš ono što ti kažem, Tes, ili nema izlazaka“, samozadovoljno kaže.
„Onda me kazni“, kažem i široko mu se iskezim.
Nije kao da mnogo izlazim, osim s vremena na vreme do tržnog centra s
Megan i Bet. Nijedna od njih nije ljubiteljka kupovine pa tako najčešće
završimo u Starbaksu, a Bet se na nekoliko sati izgubi u prodavnici CD-ova,
dok Megan širi tračeve.On uzdahne. „Samo to uradi, Tes, i ne buni se. Poslao bih tvog brata, ali
pošto je, po kakvom god satu da on živi, sad jutro, ili je previše pijan da bi
funkcionisao, ili previše mamuran da bi zapravo razumeo šta mu kažem.“
„Ali, tata, možda je Kol tamo, a ti bar znaš koliko je on grozan prema
meni!“, zakukam, gotovo spremna da se bacim pred njega na kolena i molim ga
da me ne tera da idem.
„Nemoj sad tu da mi dramiš, dušo. Uzmi ova dokumenta i kreći.“ Podigne
me i praktično pogura ka vratima.
„Ti si okrutan i bezosećajan roditelj, je l’ znaš?“, kažem dok me prati niz
stepenice i do ulaznih vrata koja mi tako ljubazno otvori.
„Ne postaje se gradonačelnik tako što si fin. A sad požuri.“ A onda mi
zatvori vrata pred nosom. Pa to je fenomenalno. Pitam se koliko ću kostiju
slomiti pokušavajući da se ušunjam nazad u svoju sobu.
Volela bih da mogu da kažem da je kuća Stounovih kilometrima daleko. Da je
tako, mogla bih da kažem kako sam ozbiljno dehidrirala, onesvestila se i
završila u ovdašnjoj bolnici. Iznenađujuće je prijatno zamišljati oca kako me
obasipa izvinjenjima zato što se poneo kao pravi diktator.
Na moju žalost, univerzum me nikad ne izneveri i kroz jedva pet minuta
nalazim se pred njihovom ogromnom trospratnom kućom. Ferou Hils je grad
prepun ljudi iz starih bogatih porodica. Kuće više liče na imanja, a stanovnici
su većinom neviđeno bogati. Šerif Stoun možda ne zarađuje milione, ali potiče
iz bogate porodice, što se i vidi. Isto važi i za moje roditelje, što znači da je
raskoš odavno prestala da me plaši.
Ruka mi okleva na zvonu dok zamišljam sve ono što bi moglo da se
dogodi ako je Kol zaista unutra. Obično se završi tako što zaglavim u mesnoj
bolnici sa mnogo slomljenih kostiju i gadno povređenim egom. Mada me Kol
nikad nije fizički povredio, većina njegovih nestašluka smišljena je tako da igra
na moj očigledan nedostatak koordinacije i nekako uvek završim u gipsu. Iako
gotovo četiri godine nisam bila tamo, nije baš da mi nedostaju bolnica i divni
miris sredstva za dezinfekciju. Radije ne bih da uskoro posetim staru Martu,
moju omiljenu medicinsku sestru. Zažmurim i dvaput pritisnem zvonce.
Sačekam pet minuta pa odlučim da okrenem kvaku. Možda imam sreće i kod
kuće nema nikoga. Moći ću da ostavim dokumenta, a da ni sa kim ne dođem u
kontakt.
Šerif se često zadrži dokasno u policijskoj stanici, a njegova druga žena,
Džejova mama, kao doktorka radi noćne smene u bolnici. Verovatno je i Džej izašao, pomislim preko volje. Možda se vaćari s Nikol, pomislim i stegnem
pesnice.
Srećom, okrenem kvaku i vrata se otvore. Brzo zahvalim bogu, provirim
unutra i vidim da je predvorje prazno. Jedno svetlo osvetljava put do kuhinje,
koja je većim delom u mraku. Prisećam se da su sobe momaka na spratu, dok
je spavaća soba gospodina i gospođe Stoun levo od kuhinje. Polako zakoračim
unutra da ne napravim buku. Rečeno mi je da lično predam dokumenta, a ne
da ih samo ostavim negde, ali uvek tati mogu da kažem da nikog nije bilo kod
kuće. Čvrsto stiskajući dokumenta, nastavim polako dalje kroz kuću. Ostavim
fasciklu na stočiću na kome stoje još neka dokumenta koja deluju važno.
„Razmišljaj brzo, Tesi!“ – čujem glas od koga mi kroz kičmu prođu žmarci
i instinktivno podignem glavu. Početnička greška, posle toliko godina.
Čim podignem pogled, ugledam kofu u njegovim rukama, ali, kao i obično,
reagujem previše sporo. Kol stoji delom sakriven iza stubova na stepeništu i
prospe sadržaj pomenute kofe pravo na mene i kroz nekoliko sekundi
natopljena sam ledenom vodom pomešanom sa zelenom bojom za hranu.
Dok se oporavljam od šoka, čujem prasak zlobnog smeha koji izbije iz
usta čudovišta. Stojim tako sva mokra, otvorenih usta, još uvek ne shvatajući
da sam upravo nasamarena.
Stojim ukopana u mestu, a on se, još uvek se smejući, gotovo sjuri niz
stepenice.
„O, Tesi, tako si mi nedostajala.“ Kikoće se dok mi se približava, ali kad me
vidi, osmeh mu nestane s lica. „Ti nisi Tesi.“ Namršti se i stane tačno pred
mene.
Dame i gospodo, upoznajte Kola Stouna. Sto osamdeset pet centimetara
čistog zla. Mogao bi sve da prevari svojom kudravom smeđom kosom i
svetloplavim očima, ali ne i mene. Kad ga prvi put vidi, svako bi drugi video
prelepog odbeglog boga-manekena, ali ja bih mu rekla da je budala. Ja ga
vidim onakvog kakav zaista jeste, a to je ovaploćenje đavola. On je kreten,
neviđena budaletina i on…
On me overava. Dođavola! Što ne prestane da bulji u mene kad izgledam
kao Štrumfeta okupana zelenom bojom.
„Ali ti si još uvek nezrela budala“, prosikćem, odvojim natopljenu majicu
od sebe i sklonim kosu koja mi se prilepila za usta. Privlačna, Tesa. Privlačna.
„Meni kažeš da sam budala, a u mojoj si kući u vreme kad je Tesin otac
rekao da će ona doći. Ko si ti i šta si uradila s mojom Puslicom?“, uzvikne
uhvativši me za ramena i poguravši me napred.Udarim ga u grudi i odgurnem. „Kao prvo, nisam više mala i besmisleno je
da me zoveš Puslica, a kao drugo, da me više nikad nisi dotakao, Stoune, ili ću
te kastrirati.“
„Stvarno, jedina devojka koja bi želela da povredi moja jaja jeste Tesi, ali
ti nisi ona.
„Ne, ja sam njena zla sestra bliznakinja Svetlana iz Rusije i došla sam da te
ubijem na spavanju“, zarežim na njega.
„Sarkastična si, pretiš mojim jajima i rekla si mi da sam budala, a najradije
bi opsovala. Ti si stvarno Tesi?“, kaže kao da je zabezeknut.
U njegovu odbranu, kad me je poslednji put video, bila sam teška kao dva
sumo rvača i ponosno sam pokazivala zadrigli podbradak. Uvek sam imala
neuglednu kratku frizuru, dok mi sada kosa pada do pojasa. Mokra je i
kovrdža se, ali ipak je duga.
„O, baš ti hvala što mi veruješ, a sad mi se miči s puta.“
„Tesi, izgledaš drugačije“, kaže, još uvek delujući pomalo zbunjeno, ne
obazirući se na sve psovke kojima ga obasipam, a ja shvatim da mi zubi
cvokoću.
Pokušam da ne porumenim kad mi tako stavi do znanja da me posmatra,
ali on je praktično prvi dečko koji mi je to rekao i moji obrazi ne mogu a da se
ne zajapure. Zar je moguće da rumenim zbog nečega što je Kol rekao? To je
svetogrđe.
Ali on je tu. On je stvarno tu glavom i bradom, a ja rumenim, pobogu.
„Pa, to se za tebe ne bi moglo reći, još uvek si jednako ružan.“ Isplazim mu
se, a on se zasmejulji, prokleti uobraženi kreten.
„Izgleda da drugi ne dele to mišljenje. Zapravo, žene koje poznajem više
puta su me nazvale bogom“, kaže mrdajući obrvama, a ja imam osećaj da ću
ispovraćati večeru.
„Okej, dobro, previše informacija. Muka mi je od tebe i bolje da idem dok
se nisam ispovraćala.“
„Kao u trećem razredu za vreme tvog nezaboravnog nastupa u ulozi
Snežane?“, nedužno kaže, a ja ga prostrelim pogledom.
„Ti! Ti si mi dao onaj pokvareni kapkejk, nisam povratila zbog nervoze.“
Mada, vrlo je verovatno da kapkejku ništa nije falilo i da se stvarno jesam
ispovraćala zbog nervoze, ali njemu to nikad neću priznati.
„Dušo, veruj u šta hoćeš.“
Proštenjem, provučem se pored njega i krenem ka vratima. Ali ona se
otvore pre nego što sam stigla do njih i, kakve sam sjajne sreće, u kuću uđe
Džej. Naravno da mi dođe da ga pojedem onako u farmerkama i uskoj majici.
Zablenem se u njega, na trenutak zaboravivši na svoju trenutnu muku.Tesa?“ Oči mu se razrogače kad vidi na šta ličim. Sjajno, stvarno sjajno.
Jednom da naletim na njega a da mu Nikol ne stoji nad glavom, i izgledam kao
pas koga su upravo okupali crevom, a onda umočili u zeleni žele. O, što je
divno biti Tesa O'Konel.
„Ćao, Džeje“, glupavo kažem i slabašno mu se osmehnem. On mi smeteno
uzvrati osmehom, pa ćutke stojimo i samo buljimo jedno u drugo. Savršena
tišina, kao u svim ljubavnim romanima koje sam pročitala. Tišina kakvu
prekine samo momak kad poljubi devojku i kad sve postane čarobno.
Ovu, međutim, prekine Kol, koji počne da se pretvara da povraća.
Ovo je moja verzija ljubavnog romana od koje bi i najpoznatiji izdavači
ljubica prolili krvave suze.
„Baš ste patetični.“ Pretvara se da se guši, a ja poželim da se stvarno i
uguši. Džej ga prostreli pogledom, prođe pored mene do njega i udari ga u
potiljak.
„Zar ti nisam rekao da je ostaviš na miru?“, zareži, ali Kol samo prevrne
očima.
„Ljubomoran si, jelda? Pobogu, šta je tebi?“, kaže svom polubratu koji
posramljeno odvrati pogled.
„Zašto bih bio ljubomoran?“
Odmah se trgnem zbog hladnokrvnosti u Džejevom glasu, ali trudim se da
ne pokažem koliko sam povređena.
„Bilo bi te briga ili ne bi bio ovoliko slep, kad bi se oslobodio povoca na
kome te tvoja devojka drži.“
„Ne znaš o čemu pričaš.“ Vidim da Džej gubi strpljenje, ali razgovor mi
više nema smisla.
„Znam dovoljno, brate.“ Kol sa lažnom saosećajnošću potapše Džeja po
ramenu.
„Hajde, Puslice, da ti nađem nešto suvo da obučeš, pre nego što se
pretvoriš u sladoled na štapiću“, kaže ne skidajući pogled sa svog brata. Kao da
se čikaju ko će pre da odvrati pogled, ali Džej je taj koji prvi odustane i okrene
se ka meni.
„Pođi sa mnom. Naći ću ti peškir i možda nešto drugo da obučeš“, nežno
kaže i ja energično klimnem glavom, a Kol prezrivo otfrkne i ponovo sve
pokvari.
„Mislim da to nije dobra ideja, Džej Džeje. Šta će reći tvoja devojka kad
sazna da si bio sa Tesi?“
Spremam se da mu odbrusim i kažem da se Džej ne boji Nikol i da može
da se druži sa mnom a da ne razmišlja o tome kako će Nikol reagovati. Ali
oklevanje koje vidim na njegovom licu liči na udarac u stomak kad shvatim da je Kol pogodio tačno usred srede. Džej se odmakne od mene kao da je između
nas neko nevidljivo polje sile.
Polje sile po imenu Nikol Andrea Bišop.
Dok trepneš, Kol me vuče za ruku i vodi me na sprat u svoju sobu. Ne
odvajam pogled od Džeja iako se on trudi da gleda svuda samo ne u mene.
Zaljubljena sam u njega, ali ponekad poželim da je malo jači.
Kol me uvlači u svoju sobu ili nešto što izgleda kao kostur sobe. Krevet i
dvosed prekriveni su belim čaršavima, a posvuda su naredane kutije. Sve
vidljive površine pokrivene su tankim slojem prašine i namrštim se videvši
svinjac na njegovom podu. Svuda je rasuta odeća, pa idem pažljivo na prstima,
nadajući se da neću naleteti na njegov donji veš.
Kol kopa po jednoj kutiji i vadi duksericu s kapuljačom. „Hvataj, Puslice“,
kaže, ali imajući u vidu moje reflekse, dukserica me lupi pravo po licu, pritom
me umalo oslepivši.
„Hvala“, kažem glasom prigušenim d<aninom i pobegnem u najbliže
kupatilo da presvučeni mokru suknju. Odvrnem slavinu i pljusnem se malo po
licu hladnom vodom. Malčice sam ošamućena, kao na rubu zone sumraka.
Otkad je Kol fin? Dobro, fin je tek pošto me je pretvorio u mokru pudlu, ali
znam šta sam videla dok se prepirao s Džejom. Kao da je ustao u moju
odbranu. Ali zašto?
Ma zaboravite, neću da analiziram njegove postupke. Mesto mu je u onom
odeljku mog mozga predviđenom za ljude koje ne volim.
Kad se vratim, Kol leži na krevetu s rukama pod glavom i zuri u tavanicu.
Osmehne se kad uđem i nasloni na lakat.
„Sad bi trebalo da kažem da si više seksi od mene u mojoj odeći, ali narcis
u meni mi to ne dozvoljava.“
„Bolje nemoj.“
„Ne, ozbiljan sam, Tesi. Stvarno si se promenila. I pre nego što me
nazoveš površnom svinjom, hoću da kažem da si mi se upravo suprotstavila, a
to nisam očekivao.“
„Znači ono polivanje vodom bilo je samo nekakav bolesni eksperiment?
Da vidiš kako ću reagovati? Jasno ti je koliko pogrešno to zvuči?“
„Dobro, možda nije trebalo to da uradim – zaboravi, to je bio glup potez.
Da li bi mi poverovala kad bih ti rekao da sam bio nervozan?“
Zvuči ozbiljno i na trenutak dozvolim sebi da poverujem da zaista misli
sve to što kaže. Dozvolim sebi da poverujem da u njemu možda zapravo ima
nečeg ljudskog. Ne dozvolim često sebi da tražim opravdanja za njegove
postupke, i pre nego što sam saznala da se vraća, uspela sam da zaboravim na
našu prošlost. Ali ovaj trenutak deluje drugačije, on deluje drugačije.Šta, želiš da poverujem da se zbog mene unervoziš?“
Prvo kao da ne zna šta da odgovori, ali onda kaže: „Unervozim se i zbog
kontrolnog iz matiša, tako da ne bi trebalo to da povezuješ s tim da mi se
zapravo sviđaš.“
S druge strane, pre bih ga ošamarila nego da mi govori fine stvari ili
gnusobe.
„Pre bih sebi kleštima iščupala zube nego i da zamislim tako nešto,
Stoune.“ Prekrstim ruke na grudima da izgledam strasnije.
„Ma sviđam ti se, zar ne? Posle svih ovih godina verbalnog sparinga i
neslanih šala, mislim da sam ti u nekom trenutku prirastao za srce. Mada, neću
ti zameriti.“
Prezrivo otfrknem zbog njegove nadmenosti, shvativši da samo ubijam
moždane ćelije pokušavajući da se raspravljam s njim, pa odlučim da
pobegnem.
„Pa, baš lepo što si se vratio da mi uništiš život, ali bolje da idem pre nego
što te zadavim.“
„Bezobraznice.“ Namigne mi, a ja dignem ruke u vazduh, toliko ogorčena
da se jedva opirem porivu da mu jednostavno okončam život.
„Doviđenja, Kole.“
Okrenem se u mestu i zalupim vrata njegove sobe dok se on kikoće iza
mene. Zadržala sam se u kući jedva tridesetak minuta, ali imam osećaj da sam
se čitavu večnost prepucavala s Kolom. Glavom mi se širi tupi bol kad shvatim
da je ovo tek prvi od mnogih dana koji dolaze i da se on vratio zauvek. Sav mir
i spokoj kojima sam se nadala u četvrtoj godini srednje iščezli su onog trena
kad je đavo odlučio da se vrati u naš divni grad. Naučila sam kako da se nosim
s Nikol, makar i na najkukavičkiji mogući način, ali koegzistiramo i ne ide nam
loše. Izgleda da će izvesni plavooki nitkov sravniti sa zemljom moje brižljivo
sagrađeno stanište.
Dok izlazim, od Džeja nema ni traga ni glasa. Njegovo odsustvo je
morbidno depresivno.
Na kolskom sam prilazu kad se đavo ponovo pojavi. Kol proturi glavu
kroz prozor spavaće sobe i pozove me. Eto kako je znao da sam u kući kad je
izručio kofu na mene, đubre podmuklo.
„Šta je?“, doviknem, a on mi se onako nehajno ceri.
„Šta kažeš na to da te ja sutra povezem u školu? Da krenemo na predivno
putovanje, naše novo, večno prijateljstvo.“
„Zašto misliš da bih sela s tobom u kola, a kamoli se vozila dvadeset
minuta?Hej, samo sam ponudio. Znam da je pred nama dug put, ali vredelo je
pokušati. Razmišljam, ako počnem ranije da pokušavam, na kraju se možda
zagreješ za tu ideju.“
„Ti si lud!“
„Ne, Tesi, ali sviđa mi se 'toliko je ludo da možda i upali' pristup.“
Ceo razgovor svodi se na to da jedno drugom dovikujemo rečenice i
uskoro iz susedne kuće izađe neka proseda žena. Stiskajući ogrtač oko sebe,
dovikne nama „bezobraznim tinejdžerima“ da začepimo. Kol mi se izgubi iz
vidokruga i ponadam se da ga je starica uplašila, ali posle dva-tri minuta eno
ga u prizemlju i izlazi navrata, pomalo zadihan kao da je trčao. Ide ka meni, a
meni dođe da nestanem pod njegovom mamutskom duksericom s kapuljačom.
„Pošto je to sređeno“ – provuče prste kroz kosu kao da je nervozan –
„voleo bih da budemo prijatelji. Ono što sam maločas uradio s vodom bilo je
glupo. Šta kažeš da probamo iz početka?“
Pruži mi ruku, a jaje gledam kao da je inficirana zombijima, zaraznim
zombijima. Mora da mi je video izraz na licu jer prasne u smeh.
„Nemam nikakvu bolest opasnu po život, Tesi. Samo se rukujemo.“
„Izvini, ali imajući u vidu našu prošlost, shvatićeš zašto sam pomalo
skeptična po pitanju tvoje novootkrivene želje da budemo prijatelji?“
On klimne glavom, a licem mu preleti neka emocija koju ne mogu da
protumačim. Nije valjda povređen? Povuče ruku i nelagodno stojimo. Odbijam
da osećam grizu savesti zbog onoga što sam upravo uradila, pa se okrenem i
krenem kući.
„Vidimo se sutra, Puslice“ – dok se udaljavam. Još jedna godina s njim,
samo još jedna godina, mogu ja ovo da preživim. Jelda?