Njegova devojka 1deo

ČETVRTO POGLAVLJE Tako ti tvojih jaja veličine zrna graška, puštaj mi ruku!

Da nešto raščistimo, posebno sad pošto se kuga zvana Kol Stoun brzo širi
mojim životom. Ja ne tražim pažnju. Nikad nisam bila niti ću biti od onih koji
traže pažnju. Ja sam od onih devojaka koje vole da se stope sa okolinom, toliko
da bi mi i kameleon pozavideo na mojoj sumanutoj veštini. Vidite, moja
veština druženja s ljudima više je nego užasna. Očajna sam kad treba da
razgovaram s nekim novim. Dokaz mog nedostatka hrabrosti po tom pitanju
jeste to da sam između pete i petnaeste godine imala samo jednu drugaricu.
Kad me je šutnula zbog nečeg važnijeg, bili su mi potrebni meseci da nađem
novu drugaricu – Megan. Zapravo, devojci se mora odati priznanje što je
istrpela moju smetenost i promucane odgovore od jedne reči, što je meni
prirodno kao i disanje.
Cilj ovog objašnjenja jeste da naglasim koliko je počelo da me nervira da
me stalno posmatraju. Pogledi me prate kud god da krenem, na časove, u
kafeteriju, toalet. Radoznalci su me čak pratili i do restorana Kod Rastija u
kome radim. U najmanju ruku je neprijatno, i tu neželjenu pažnju najčešće
trpim govoreći sebi da je ljudima u prirodi da ne gledaju svoja posla. Na
njihovom mestu, možda bih i ja počela da proganjam devojku koju izgleda
uvek prati dežurni loš momak glavom i bradom.
Sedimo za stolom u kafeteriji i ponovo nekim čudom to nije sto najbliži
prepunim kantama za đubre. Ni manje ni više nego sam Kol zapretio je grupi
fudbalera koji su se komično brzo razbežali od svog stola. Sad ponovo imam
sve jači osećaj da me gledaju, pa sam postala gotovo paranoična. Osećaj je
jezivo sličan snu u kome si go u školi.Hoćeš li pojesti to?“, pita Kol merkajući moje parče pice, koje drage volje
gurnem ka njemu.
Kol sedi pored mene, a Megan i Bet preko puta nas. Megan bulji u Kola, a
njena hrana ostala je netaknuta. Očigledno nikad ranije nije bila tako blizu,
kako ga ona zove, Kamenom Kolu2, pa je izgubila apetit. Bet je ostala mnogo
pribranija u ovoj situaciji. Gricka jabuku, a na licu joj igra smešak.
U jednom trenutku ću dobiti napad panike zbog toga koliko je cela scena
besmislena, ali sačuvaću to za kasnije.
„Pa, dame, imate li neke planove za vikend?“, pita Kol. Bezazleno pitanje,
ali predosećam da zapravo želi da prekine neprijatnu, neprijateljsku tišinu
(uglavnom s moje strane). Na veliku žalost popularnog društva, posebno
Nikol, već nedelju dana sedi s nama. Sve mi je teže da ignorišem jezive užasne
poglede kojima me strelja. Kapiram da je besna. Nekako sam uspela da se
stavim pod zaštitu jedinog siledžije koji može da bude još zlobniji od nje i
verovatno joj teško pada što je naglo prekinula s tom navikom. Nazovite to
pesimizmom, ali na Nikolinu smirenost sa strepnjom gledam kao na zatišje
pred buru u liku moje bivše najbolje drugarice.
„Možda odemo do tržnog centra ili tako nešto“, kažem mu. Onda se
šamaram u sebi shvativši da sam mu otkrila gde ću možda biti preko vikenda.
Nadala sam se da bismo devojke i ja mogle da izađemo i uradimo nešto
zabavno a da nas Kol ne prati u stopu. Izgleda da to sada neće biti moguće.
„U subotu uveče? Zar je tržni centar otvoren do toliko kasno?“, pita izvivši
obrvu, a ja slegnem ramenima.
„Nije baš da imamo mnogo opcija. Ne obasipaju nas baš pozivima na
žurke.“ Nadam se da to njemu nije zvučalo žalosno koliko meni. Proučava me
neko vreme i pre nego što shvatim šta radi, popne se na svoju stolicu i dovikne
nekom ko se zove Džared na drugom kraju kafeterije: „Hej, brate, jesi li još
uvek za žurku u subotu?“
Osoba po imenu Džared sedi za Nikolinim stolom. Verovatno je sportista,
pošto je u dresu. Dovikne da i Kol mu kaže da dolazi.
„Strava“, kaže Džared iscerivši se i istog trena svi za njegovim stolom
krenu da se sašaptavaju, raspravljajući o najhitnijem pitanju. Ko će doneti
cugu?
Kol ponovo seda na mesto i isceri mi se. „Lik me cele nedelje gnjavi da mi
napravi žurku za dobrodošlicu. Nisam hteo, pošto je lik debil, ali nema na
čemu.“
Buljim u njega pokušavajući da shvatim na šta aludira. Zašto bih mu
zahvaljivala? Uuu, neko mu pravi žurku, vrlo važno. Što bi se to mene ticalo?
Megan, koja je uvek brže kapirala, ushićeno zaciči i poskoči u stolici. A zatim
počne da pljeska kao dvogodišnje dete koje se prejelo slatkiša.
„Šta?“ Pogledam u jednu pa u drugu, pitajući se šta mi je to promaklo.
„Sada imamo planove za vikend.“
Namrštim se i okrenem ka njemu u sedištu.
„Ko kaže da ću ići?“, odlučno kažem.
On se zakikoće. „To bi bilo učtivo, osim toga, biće zabavno.“ Gnevno
odmahnem glavom. „Ne, neću, ne mogu, i iskreno, za svoje dobro, ne bi trebalo
da idem na tu žurku.“
On se zbunjeno okrene ka Megan pošto ja još uvek tiho nerazumljivo
mrmljam, šokirana onim što me je upravo pitao.
„Šta joj je?“, pita Megan kao da ja uopšte nisam tu.
Megan je zbunjena jer nije očekivala da će joj se Kol lično obratiti.
Potpuno zaboravivši sav svoj bogati rečnik, nepovezano muca pokušavajući da
sastavi normalnu rečenicu. Ja to zovem biti Stoniran, s velikim S, naravno.
„Ja… Ona… njena… mislim…“
Bet otfrkne i skine slušalice. „Ono što ona tako rečito pokušava da kaže
jeste da smo mi društvene otpadnice. Ako nas Nikol vidi na nekoj žurci, ima da
odlepi. Iskreno, zabole me za njeno kraljevsko kurvičanstvo, ali ove dve se
previše plaše da se stvarno suoče s njom.“
Kol deluje impresionirano njenim odgovorom, a ona stavlja na uši
slušalice s mrtvačkom glavom i nastavlja da nas ignoriše. Ali dok gledam Kola
kako stiska pesnice, zapanjenost na njegovom licu uskoro zameni nešto što
mogu da opišem samo kao gnev.
„Koliko dugo već ovo radi?“, pita jedva obuzdavajući bes, a ja sam
zapanjena njegovom reakcijom. Zar ne bi trebalo da bude srećan što je neko
imao dovoljno obzira da u njegovom odsustvu nastavi njegovo zaveštanje?
„Nije bitno“, kažem da ga smirim. Počinjemo da privlačimo pažnju i
ponovo me ispuni uznemirenost. Više nego ikad, poželim da sam neko, bilo ko
drugi, čak i dete po imenu Severozapad.3 Ali izgleda da su me Kolove prodorne
oči zarobile. Drže me ukopanu u mestu, a on ne odvaja pogled od moga. Traži
odgovore koje nisam sigurna da uopšte želi da zna.
„Koliko?“, ponovi, ovog puta jasno stavivši do znanja da od mene očekuje
jasan odgovor. Klonem u stolici i izbegavam da ga pogledam u oči. Šta će
uraditi kad sazna da mi je život zapravo mnogo grozniji nego kad je on bio tu? Da li će me sažaljevati? Hoće li ga gristi savest što me je celog detinjstva
nemilosrdno kinjio sve do moje petnaeste godine? Iz nekog razloga ne želim
to. Već se svojski trudi da se uvuče u moj život iz neke nedokučive želje da sve
ispravi. Nisam ja njegov omiljeni projekat i ne želim da mu pružim još toga što
treba popraviti. Moj život, takav kakav je sada, nije najbolji, ali mislim da ne
bih mogla podneti da ga on okrene naglavačke.
„Kao što rekoh, nije bitno, snalazim se“, kažem, svesna da me moje
najbolje drugarice napeto gledaju.
„Ma nije valjda?“, zadirkujući me pita. „Jer, po onome što sam ja video ove
nedelje, snalaziš se tako što joj dozvoljavaš da te gazi svojim ogromnim
stopalima.“
Iznenadim sve zakikotavši se na njegove poslednje reči. „Stvarno ima
ogromna stopala, zar ne?“
Kol proštenje zbog mog očiglednog skretanja s teme, ali ne može a da se
ne nasmeje.
„Videla sam jednom njene nožne prste izbliza i nakazno su dugački“,
dodaje Megan, konačno skupivši hrabrost da progovori. Kol joj se osmehne, a
ona se ponosno ozari zbog saznanja da je nasmejala Kola Stouna.
„To ne znači da smo zaboravili šta je tema ovog razgovora“, kaže on
ozbiljno, a mi ga pogledamo kao da će sad opet početi da nas ispituje o Nikol,
ali onda mu se licem razlije predivni osmeh i kaže: „Stvarno mislim da bi bilo
dobro da vas tri odete na tu žurku sa mnom. Ne možete dozvoliti Nikol da vam
to radi. Idemo, ima da se zabavimo i čik da nas neko spreči u tome.“
Da li stalno treba da strepim i sumnjam u njegove motive? Da, treba, ali
nažalost to se pridružuje dugom spisku onoga što se upetljalo između da li
treba i mogu li. Dok ga slušam, razmišljam o tome kako sam sve dozvolila
Nikol da mi upravlja životom i izborima. Moje drugarice i ja nemamo nikakav
društveni život, ali koliko je to zbog toga što se previše plašim da se suočim s
Nikol? Možda u velikoj meri, i videvši uzbuđena lica svojih drugarica,
popustim. „Dobro, idemo.“
Kao i cele nedelje, Kol me vozi kući. Mog oca i njegovih kola naravno nema kad
mi je potreban prevoz, pa smo Kol i ja preko volje postali saputnici. Do sada mi
je već dosadilo da čekam kad će napasti. Otkako se vratio, nije napravio
nikakvu ozbiljnu štetu i u iskušenju sam da ne budem više toliko na oprezu.
Parkira kola na prilazu, što nisam očekivala. Obično me samo doveze i
ode, ali kad isključi motor, shvatim da danas ima nešto drugo na umu„Nego, razmišljao sam nešto“, počne, primetivši da ga oštro gledam, „kad
već provodimo toliko vremena zajedno.
„Nerado“, tiho promrmljam, ali naravno da čuje.
„Jeste.“ Stegne volan. „Znam da ti još uvek nisam najdraža osoba i
verovatno nikad neću ni biti, ali šta misliš o mirovnoj ponudi? Šta misliš da ti
spremim ručak i da popričamo?“
Reč „popričamo“ zvuči zloslutno i strepim od onoga što sledi, ali baš u
pravom trenutku stomak mi zakrči. Zvuk je posebno glasan na malom
prostoru u kolima i uobraženi kreten to čuje. Pocrvenim od stida, ali domaća
kuvana hrana zvuči divno. Ne jedem je baš često. Želim zato da bude jasno da
sam pozvala đavola u svoju kuću zbog hrane.
On izađe iz kola, a ja krenem za njim.
„I, o čemu si hteo da pričamo?“
Potiljak mu blago zadrhti i mogu da se kladim da se smeška. Zna da je
razgovor koji me čeka dovoljan da me natera da pobegnem glavom bez obzira.
Izbegavam otvorene razgovore i sučeljavanja kao da mi je to stalni posao.
Zastane na tremu i okrene se. „Opusti se, Puslice. Neću ti iznenada izjaviti
večnu ljubav i odanost. Ako ćemo da budemo prijatelji, mislio sam da bi bilo
lepo ako bismo provodili malo više vremena zajedno, zapravo pričajući, a ne
svađajući se.“
„Mislila sam da nisi u stanju za toliko emotivnu zrelost.“
„Obično nisam, ali hej, spreman sam da dam sve od sebe i probam, ako si i
ti spremna.“
„A zašto bih to želela? Mislim, da probam sa tobom?“
„Iskoristi sve što ti život pruža, i tako to, Puslice.“ Zakikoće se. „Činjenica
je da moraš da me istrpiš bar još godinu dana. Možeš ili da me ignorišeš, ili
možemo probati da izgradimo nešto divno. Ja glasam za ovo drugo.“
Još uvek razmišljam o njegovim rečima kad on otključa vrata moje kuće.
Čekaj, to je MOJA kuća. „Otkud ti ključ?“, pitam jer ne postoji nijedan razlog
zašto bi imao otvoren pristup mestu u kome živim.
Osim ako, naravno…
„Tvoja mama mi je pre neki dan dala jedan.“ Isceri se. „Rekla mi je da se
osećam kao kod kuće.“
„Molim?“ Glas mi je toliko pištav da i meni probode uši.
„Pa, rekla je da imaš običaj da zaboravljaš ključeve, a pošto može da se
desi da ni ona ni tvoj tata nisu kod kuće da ti otvore, poverila mi je tu dužnost.
Rekao bih da nisi baš srećna zbog toga?“
Najblaže rečeno, ali još gore. O, bože, moji roditelji su obožavaoci Kola
Stouna!Pošto nam Kol spremi ručak, krene da se izležava po mojoj sobi, zauzevši ceo
krevet zbog svoje visine. Durim se u uglu i pokušavam da radim domaći i još
uvek nisam sigurna kako da se nosim sa njegovim stalnim prisustvom. Ne
mogu da prokljuvim zašto je još uvek tu, ali ustručavam se da ga to pitam. U
poslednje vreme ostajem zbunjena njegovim odgovorima i ne znam šta se
dešava među nama, tako da pređem preko toga.
„Hej, Tesi?“, dovikne, i kad podignem pogled sa sveske, vidim ga kako
naslonjen na lakat bulji u mene. Smešno je gledati nekog tako visokog na mom
krevetu s cvetnom posteljinom i mojom kolekcijom plišanih igračaka. Kad se
ispruži, noge mu vise preko ivice. Brinem se, zapravo nadam, da će pasti s
kreveta na nos.
„Da?“, pitam, pretvarajući se da sam ljuta.
„Smem li nešto da te pitam?“
„Nikad te ranije nije bilo briga šta ja mislim. Zašto sada pitaš?“
Ne odgovori mi odmah, i zbog toga što mu treba toliko da kaže ono što
želi, odmah sam na oprezu. Sigurna sam da mi se neće dopasti šta god ima da
mi kaže.
„O čemu se radi? Ne možeš nešto tako da kažeš, a onda mi čak i ne
postaviš pitanje.“
„Slušaj, možda nije na meni da se mešam. Zapravo, prilično sam siguran
da ne bi trebalo da pitam, ali… postoji li razlog zašto jedva da takneš svoje
obroke?“
Treba mi malo vremena da shvatim njegovo pitanje. Prvo sam zbunjena,
onda šokirana, pa uplašena. Nemoguće da zna? Ovde je tek oko nedelju dana,
nedovoljno da primeti moje navike u ishrani. Ali ozbiljan izraz na njegovom
licu govori mi da sam u velikoj nevolji.
„Ka… kako to misliš?“, upitam drhtavim glasom, ljuta na sebe jer je u
suprotnosti s mojim planom da ga po tom pitanju držim na odstojanju.
„Vidi, samo mi reci da umišljam“, glas mu malo zadrhti pre nego što
nastavi, „ali čak i u školi samo čapneš hranu. Kad god jedem s tvojom
porodicom, pojedeš dva-tri zalogaja, a onda odeš, misleći da tvoji roditelji ne
primećuju. Pre dva sata smo se vratili iz škole, a ti još uvek nisi ništa pojela.
Molim te, reci mi da grešim, da vidim nešto čega nema. Znam… znam da nije
na meni da pokrećem tu temu, ali… Tesa, ja samo brinem.“
Srce mi ubrzano lupa dok ga slušam i razmišljam koliko je njegovo
zapažanje tačno. Shvatim da je primetio ono što je svim drugima promaklo.
„Možda zato što mi se gadiš pa ne mogu da svarim hranu kad sam pored
tebe“, odbrusim braneći se. On i ne trepne.„Ne šalim se, Tesa. Ako stvarno postoji problem, voleo bih da možeš da
pričaš o tome, s nekim kome veruješ ako ne sa mnom. Ne znam šta da uradim,
možda samo pravim budalu od sebe, ali hoću da znaš da mi je stalo i da ako ti
ikad bude potreban neko s kim bi pričala.
Ovakva pažnja i briga su mi već dugo strane. Niko sa mnom ne razgovara
kao da mu je stalo, posebno kad se radi o mom zdravlju. Moji roditelji su
previše zaokupljeni pokušavajući da srede svoj sjebani odnos, a moj brat, pa
on je… moj brat.
„Gledaj svoja posla“, prezrivo kažem, pitajući se kud nestadoše svi moji
duhoviti odgovori, ili gde se skrivaju svaki put kad je Kol tu.
„Ti si moj posao, Puslice.“ Pokuša to da okrene na šalu, ali ima nečeg
dirljivog u izrazu na njegovom licu. Zašto? Zašto mu je iznenada toliko stalo do
mene? Jedva se obuzdavam da ne puknem od besa, a sve to zato što provodim
toliko vremena s Kolom. Užasno mi ide na živce, a tajanstveniji je i konfuzniji
od bilo koje pesme Niki Minaž koju sam dosad čula. Kao da je izložio
najosetljiviji, najranjiviji deo mene tako da ga svi vide. Nisam sigurna šta sada
da radim. On zna, zna moju slabost, ali umesto da upotrebi tu slabost da još
više mrzim sebe, on je začuđujuće pun podrške. Udahnem duboko.
„Šta misliš da sklopimo dogovor da pričamo o ovome onda kad budem
spremna i kad me ne uhvatiš bukvalno na prepad?“
„Hoćeš li onda hteti? Da pričaš?“
„Pa nema mi druge, jer si nekako uspeo da se uvučeš u svaki delić mog
života.“
Ogorčeno proštenjem, ali zapravo bih najradije pričala s njim, osobom
koja mi je više stranac nego moji prijatelji i porodica.
„Možda bi trebalo tiše da stenješ, Venero, ili će tvoj brat pomisliti da
radimo nešto bezobrazno“, kaže mrdajući obrvama, a ja izgubim svaku nadu
da ću sa njim moći da vodim pristojan razgovor kad je ovako perverzan.
U petak vadim neke knjige iz ormarića kad osetim da neko stoji iza mene.
Pošto su i Bet i Megan na času ekonomije, samo jedna osoba može da me
progoni. Zdravo, Progonitelju Stoune.
„Odlazi, Kole“, kažem dok gulim komad žvake koju mi je neko, verovatno
jedna od Nikolinih ulizica, zalepila na ormarić.
„Ovaj, nije Kol.“
Toliko brzo se okrenem da ušinem vrat, ali to nije važno, ne kad je Džej u
pitanju. Stoji ispred mene, malčice uvređen ali istovremeno i presladak.
Stvarno dobro izgleda u svom tamnocrvenom bejzbol dresu. Jedva se suzdržavam da ne uzdahnem dok gledam njegove hipnotišuće oči u kojima se
boje kovitlaju, pa su čas plave čas zelene.
„Džeje!“, uskliknem, pokajnički mu se osmehnuvši. Nehajno odmahnem
rukom zbog svoje greške. „Izvini što sam pomislila da si…“
„Kol, kapiram“, procedi kroz stisnute zube, što me iznenadi. Nikad nije bio
takav sa mnom. Obično je, kad Nikol nije u blizini, super ljubazan i prijatan
prema meni. Pitam se šta mu je. Možda je onaj moron koga naziva polubratom
ponovo nešto uradio.
„Š… šta je bilo?“ Kao da me prvi put nije čuo, ponovim pitanje.
„Džeje, šta je bilo?“
Odmahuje glavom i kao da se konačno setio zašto je tu.
„Čuo sam da dolaziš sutra na Džaredovu žurku.“ Zvuči kao da mu nije
drago zbog toga, a ja pokušavam da se setim da li poznajem nekog Džareda. A
onda mi, kao da mi se u glavi upalila sijalica, sine da je to onaj sportista koji
pravi žurku za Kola. Žurku na koju preko volje pristajem da idem.
„Izgleda da dolazim“, kažem oklevajući, a na licu mu se jasno vidi
neodobravanje.
„Zašto, Tesa? Dosad nikad nisi išla na žurke – zašto sada?“, ogorčeno pita,
a ja se povređeno trgnem. Jedva se uzdržavajući da ne dreknem da je to zbog
njegove psihotične devojke, duboko udahnem da se smirim, podsetivši se da je
to Džej. Verovatno ovo radi zato što brine. Naravno da mu deluje čudno da
devojka kao ja ide na žurku i samo proverava je li sve u redu. Želim da mu
kažem za Kolovu pretnju, da je moj ljubljeni rendžrover u opasnosti, ali mi baš
nismo naročito bliski i bilo bi pomalo čudno da se jadam pred njim. Bože
sačuvaj da pomisli da sam još veća lujka nego što već jesam.
Samo kažem: „Ne znam. Imam osećaj da propuštam važan deo
srednjoškolskog iskustva.“
Na trenutak me gleda mršteći se i znam da je to zato što nije očekivao da
budem tako sarkastična. Za to sam delom ja kriva jer svaki put kad Džej
pokuša da razgovara sa mnom, na kraju zvučim kao moja mama kad slučajno
uzme previše analgetika pošto je nagnječila rebra. Dovoljno je reći da zvučim
kao hipik s vencem od cveća.
„Da li te Kol tera da ideš?“
„Ne!“ Nervozno se nasmejem i cimnem rukave džempera. Kad ponovo
podignem pogled, Džej je još uvek tu i ne deluje nimalo ubeđeno.
„Idem na tu žurku zato što to želim. Ne mogu celu subotu veče da radim
domaći.“Tužno se osmehne kad to kažem i kao da ga grize savest. Pokušam da
shvatim zašto se toliko snuždio zbog mog patetičnog društvenog života, ali bez
uspeha.
Zausti da nešto kaže, ali se zaustavi kad mu nešto privuče pažnju. Pre
nego što sam uspela da vidim šta ga je nateralo da začuti, neko mi prebaci
ruku preko ramena i privuče me uz vrlo mišićave grudi.
„Tu si, Tesi, svud sam te tražio“, kaže Kol i razbaruši mi kosu. Odgurnem
ga laktom, odmaknem se i namestim raščupanu kosu. On se pravi kao da briše
suzu i protepa: „Ah, Puslice, uvek si tako nežna.“ Ponovo mi prebaci ruku
preko ramena.
Ne želim da razmišljam o tome da mi njena težina zapravo prija.
„Puštaj me, klipane!“ Otimam se u njegovom stisku, odbijajući da me
preplavi njegov miris i da osetim bilo kakvu privlačnost prema njemu. Ovo
radi samo da bi naljutio Džeja i, mada uživam u krajnjem šoku na Džejevom
licu, mislim da smo malo preterali.
„Tako ti tvojih jaja veličine zrna graška, puštaj me!“, kažem i zgazim mu
na nogu. On prodahće i odmakne se, ali slutim da je moj slabašni pokušaj da ga
udarim imao malo efekta.
„Samo da te obavestim da moja jaja nisu veličine zrna graška!“
„Ako ti tako kažeš.“ Prostrelim ga pogledom, ali pre nego što se baci na
mene, neko se nakašlje. Osetim neodoljiv poriv da udarim glavom o svoj
ormarić. Džej besno frkće stisnutih pesnica i oboje nas strelja pogledom. Nikad
ga nisam videla toliko besnog i ne razumem zašto tako reaguje.
„Zar ti nemaš čas, Džej Džeje?“, pita Kol kao da ga nervira bratovljevo
prisustvo, a meni dođe da ga opet udarim što izaziva Džeja kad je ovaj
očigledno loše raspoložen.
„Imam. Zapravo, Tesa i ja imamo isti čas, pa sam se nadao da bismo mogli
zajedno da idemo.“ Osmehne mi se, ali pre nego što stignem da pristanem, Kol
odgovori umesto mene: „Ne može. Ona ide sa mnom.“
„Stvarno?“
„Stvarno?“ – Džej i ja pitamo istovremeno, a Kol nam klimne glavom.
„Znam da sinoć zbog mene nisi uradila domaći, pa sam nas oboje izvukao
sa časa šarmirajući direktorovu sekretaricu da nam dozvoli da odemo na glupi
dobrovoljni rad u multimedijalnoj sali.“
Dobro, to je iznenađujuće ljubazno od nekog ko je možda poludemon.
Tačno je da mi je sinoć dosađivao, odbijajući da ode iz moje sobe pošto me je
dovezao. Mislim da ga je uglavnom grizla savest što je pokrenuo određenu
škakljivu temu i želi da bude siguran da nisam previše emotivno ranjiva. Delu
mene, koji nije želeo da bude sam nakon što je nešto takvo izašlo na videlo, bilo je drago što je on tada bio sa mnom. Tata je u prizemlju gledao utakmicu,
ali slutim da je krišom slavio zbog toga što je Kol tu.
Kad je on otišao, bila sam toliko umorna da sam odmah zaspala i
probudila se samo zato što mi je zazvonio alarm za školu. Žalila sam se zbog
toga za vreme ručka, znajući da će me zbog domaćeg koji nisam uradila
nastavnik istorije sigurno poslati na dopunsku nastavu. Kol me je, hvalim te
bože, upravo spasao!
„Vas dvoje ste sinoć bili zajedno?“, pita Džej. Zvuči toliko potišteno da mi
dođe da ga zagrlim, ali plašeći se Nikol, ostanem ukopana u mestu.
Kol sleže ramenima. „Jesmo, a sad stvarno moramo da idemo. Treba da
složimo diskove i razmrsimo žice.“ Okrene me tako da više ne gledam u
njegovog polubrata i pogura me ka multimedijalnoj sali. Ne mogu a da se ne
okrenem i još jednom pogledam Džeja, koji još uvek stoji na istom mestu. Srce
mi kao nekada zatreperi i ponovo osetim zaljubljenost koju sam otkad znam
za sebe prema njemu osećala.
„Nije vredan toga“, prošapće Kol dok ide pored mene. Nemam snage da
postavljam pitanja ili poričem svoja osećanja prema Džeju. Svi znaju da mi se
sviđa, uključujući i kuvaricu… To i nije neka velika tajna, pošto čeznem za
njim, kako se čini, čitavu večnost.
Kol mi nežno stisne rame, a onda otvori lajava usta da me prikladno uteši:
„Mogao sam pretpostaviti da ćeš pasti na ružnijeg brata. Kladim se da ima
manji pe…“
Pokrijem mu usta rukom i moji prsti priguše njegov glas. „Ućuti ili ću ti se
ispovraćati po tim patikama od trista dolara.“
To ga je još kako ućutkalo.