Njegova devojka 1deo

TREĆE POGLAVLJE Ubistvo žvakama - napravila bih revoluciju u svetu kriminala

Mogu iskreno da kažem da nisam od onih lakog sna. Zapravo, prespavala bih i
da mi kran skine krov sa kuće, jer takva sam. To je čista genetika. Svi u
porodici cenimo san više nego obični ljudi, a moj brat je u svojoj ljubavi prema
snu otišao i korak dalje pošto ništa drugo ne radi osim što spava. Dobro, prvo
se napije kao majka, pa spava.
Ta nasledna ljubav prema snu objašnjava količinu mržnje koju osetim
prema svakom ko me probudi pre nego što stvarno moram da se probudim.
Svi koji me dovoljno poznaju znaju da ne treba da mi remete san. Zlostavljajte
me koliko vam volja, vređajte me koliko god želite, a možete i svirepo da mi
preotmete ljubav mog života, ali jednostavno ne smete da me probudite kad
ne želim da budem probuđena.
Nažalost, izgleda da jedna osoba nije obaveštena o tome, a činjenica da je
to moja rođena majka čini situaciju još gorom.
„Dušo, vreme je za buđenje, neko te čeka za doručkom.“
Preračunam nešto u glavi i podignem glavu sa najudobnijeg jastuka na
svetu da pogledam na sat koji stoji na stočiću pored mog kreveta. U pravu sam,
imam još petnaest dragocenih minuta sna koji su mi prilično grubo oduzeti.
Ne zanimam me da li me čeka predsednik da jede ovsenu kašu sa mnom.
Radije bih spavala. Baš to i kažem mami.
Ona, međutim, ne želi da prihvati „ne“ kao odgovor, a ni da izađe iz moje
sobe. Pošto nikad nije bila od onih koji se bave odgojem dece, mama me već
odavno nije probudila za školu i mislim da još uvek misli da imam šest godina
i besnim zato što ne želim da idem u školu. Smakne pokrivače sa mene.
„Nepristojno je ostaviti goste da čekaju, Tesa. Molim te, obuci se i siđi.Pošto je moje rano jutro sada tako efektivno uništeno, gunđajući se
spremim i otrupkam u prizemlje, spremna da zgromim onoga ko mi je
poremetio jutarnju rutinu.
Naravno da je to Kol Stoun.
„Ti!“, prosikćem, pošto sam se prilično brzo oporavila od šoka što ga
vidim u svojoj trpezariji. Srećom, mama ne može da me čuje kako sam
nepristojna prema našem „gostu“, koji se opušteno poslužuje obilatom
količinom jaja i slanine, dok ja smišljam kako da ga nateram da se zadavi
kafom.
„Šta radiš ovde?“, prosikćem dok mu prilazim.
„Tvoj tata me je zamolio da te danas povezem do škole. Rekao je da on
neće moći da te vozi jer mora da ide ranije na posao, a kola tvoje mame su kod
auto-mehaničara. Da li ti išta od ovoga zvuči poznato?“
Odmahnem glavom. „Ne, sinoć nije ništa rekao.“ Baš zgodno, svaka čast,
oče.
„Tata mi je rekao da me čekaš, ovaj, zato sam stigao ovamo u ranu zoru.“
Zateknem sebe da mu zapravo verujem, jer znam da je moj tata u stanju
da uradi tako nešto. Ima neke čudne provodadžijske ideje u vezi sa mnom i
jednim od braće Stoun i možda je ovo njegov pokušaj da me smuva s Kolom.
Ljuta sam na njega, ne na Kola, jer izgleda da ni on kao ni ja nema pojma šta se
dešava. Preko volje ga pustim da jede, a ja odem u kuhinju da uzmem neku
hranu za sebe, ali i dalje mi je neobično što je on u mojoj kući i što smo učtivi
jedno prema drugom.
Činjenica je da moja mama nikad ne kuva. Bilo kakav majčinski instinkt koji bi
je doveo u iskušenje da poželi da mari za svoju decu dovoljno da ih nahrani
odavno je iščezao. Iz iskustva znam da je sjajna kuvarica. Ali u nekom trenutku
prestala je da bude mama koja svako veče sprema večeru i zahteva da svi
sednemo zajedno da jedemo.
Videvši postavljen sto, ne mogu a da ne budem ljubomorna kad shvatim
da bi mama kuvala za Kola, ali ne i za našu porodicu. Znam, glupo je. Problemi
moje porodice neće se rešiti ako budemo zajedno jeli musaku. Ali treba mi
žrtveno jagnje za svu ogorčenost koju osećam, a ona je izgleda sad usmerena
na Kola, koji kao da nije svestan napetosti što oko njega vlada i tamani svoj
doručak kao buldožer na kreku.
„Pa, Kole, kakvi su ti planovi za koledž?“
Mamino pitanje me iznenadi pošto nije pokazala mnogo zanimanja za
moje planove za budućnost. Ne zna čak ni koje predmete imam na četvrtoj godini, a ni da imam sve petice. Uzdahnem u sebi i pokušam da se ne udavim u
samosažaljenju. Ima smisla što mu se mama ulizuje. Na kraju krajeva, on je
šerifov sin, a šerif je veoma važna figura u sitnopalanačkoj politici.
Kol prestane da usisava hranu i šarmira mamu osmehom.
„Nisam zapravo ništa planirao. Znate, možda ove godine i ne odem na
koledž. Razmišljam da pauziram jednu godinu. Da možda putujem Evropom,
vidim svet…“
Prezrivo frknem. „Da putuješ Evropom? Taj izgovor koriste samo oni koji
će pasti četvrtu godinu.“
Majka me opomene pogledom i shvatim da me upozorava da prestanem.
Nadurim se kao tvrdoglavo dete, prekrstim ruke na grudima i uzvratim joj
pogled. Već sam joj rekla da se ni pod kojim okolnostima neću uvlačiti u dupe
Kolu Stounu. Ne postoji ništa na planeti što bi me nateralo da budem fina
prema čoveku rešenom da mi zagorca svaki sekund života. Ako moja mama
misli da ću mu postati najbolja ortakinja, onda očigledno tripuje.
„Tes, dušo, što se tiče onih kola koja si želela za rođendan. ..“ Namerno
začuti, ali njene reči očigledno imaju željeni efekat. Zaledim se, viljuška mi se
zaustavi na pola puta do usta, a mama mi se smejulji s druge strane stola.
Ne bi valjda…
Cele godine sam štedela za predivni rendžrover sport. Zbog svog
automobila iz snova između ostalog sam i dozvolila da me voze u školu sve do
četvrte godine. Ne radi se o tome da moji roditelji ne mogu da mi kupe kola, ali
ja želim baš ta, tako da me i u osamnaestoj godini i dalje drugi voze u školu. Ali
na kraju sam malo utanjila sa ušteđevinom, pa je tata uskočio da ne bih
utonula u depresiju. Obećao mi je da mogu da dobijem auto za rođendan, bez
ikakvih obaveza. Bila sam na sedmom nebu, sanjareći o tome kako krstarim
auto-putem u svom autu dok mi vetar nosi kosu, a s radija trešti Marun 5…
Ali, kako mama izgovori te reči, slika se raspadne na hiljade sićušnih
komadića jer znam kuda ovo vodi.
„Sta s mojim kolima?“, oprezno pitam dok se ona sve više kezi.
„Razmišljala sam da ih možda kupimo sledeće godine. Ove godine možeš
da uzmeš stara Trevisova, pošto si još uvek malo nesigurna pri parkiranju.“
Ma nije valjda! Parkiram bolje od nje, što mi je i sama priznala. Znam šta
radi. Ucenjuje me da budem Kolov potrčko i preti da će mi oduzeti jedino bez
čega zna da ne mogu da živim. Stvarno mi trebaju ta kola. Kad imaš toliko
problema sa samopoštovanjem kao ja, poslednje što ti treba jeste da te u školu
i iz škole vozi otacProgutam knedlu shvativši u kakvoj sam nevolji. Ostalo mi je samo da
progutam ponos i prihvatim ovu kaznu s rezervom. Jednog dana ću vam se
osvetiti, dragi roditelji.
„Ne brini, mamice. Vežbaću parkiranje.“ Smešim se dok me obrazi ne
zabole, ali poruka je preneta. Dešifrovane, moje reči značile su sledeće:
„Pobedila si, majko. Od sada ću se prema Kolu odnositi kao prema papi i
obožavati tlo po kome hoda.“
„Divno, dušo“, veselo odgovori ona i vrati se svom doručku.
„Pa, mislim da bi trebalo da kažemo svojim roditeljima da ne želimo da
provodimo vreme zajedno. Ali mislim da bi ti to trebalo da uradiš, pošto
mislim da moji roditelji ne razumeju skoro ništa što im kažem. Očigledno
postoji prekid u komunikaciji“, kažem mu, pošto sam više puta u glavi
provežbala ovaj govor dok smo se vozili. Ne želim da budem previše
neuljudna prema njemu, ali želim i da shvati šta hoću da kažem.
„Zar se nismo sinoć dogovorili da budemo prijatelji?“ Kol se naduri, ali ne
odvaja pogled od puta. Proučavam njegov profil i primetim da mu je vilica
stegnuta, a usta stisnuta. Čekaj, jesam li ga ja upravo ponovo povredila?
Zažmurim i odbacim tu ideju. Nisam pristala da mu budem prijatelj i nikad
neću.
„Nismo se sinoć ništa dogovorili i zar ne misliš da je najbolje da svako ode
na svoju stranu? Prošlost je prošlost, ja ću gledati svoja posla, ti gledaj svoja.
Ovo ne mora da postane gadno.“ Pokušam da razumno razgovaram s njim, jer
ako se nalazim u zatvorenom prostoru sa Kolom Stounom i ne mogu da
izađem a da ne rizikujem da poginem, što to ne bih okrenula u svoju korist.
Budalasto sam ubedila sebe da neće izvesti nijedan od svojih štosova dok se
vozimo, ali videvši kako se snuždio dok pričam, shvatim da će se možda
pokazati da grešim. Zašto ovako reaguje?
„Stvarno misliš da je toliko nemoguće da budemo prijatelji?“ Njegova
ozbiljnost me iznenadi i ne znam kako da mu odgovorim.
„Ja… ja., samo mislim da bi bilo najbolje ako svako ode na svoju stranu.“
„Ali šta ako… gospode, Tesi, šta ako želim da ovog puta sve uradim kako
treba?“
Videvši po izrazu na mom licu da sam potpuno zblanuta, uzdrži se da ne
kaže još nešto što će iz temelja uzdrmati moj svet. „Dobro onda, pre nego što
od ranog jutra dobiješ napad panike, neka to ostane otvoreno za raspravu,
važi?“
Mislim da mu ne odgovorim„Da li su ti u vojnoj školi obavili transplantaciju mozga?“
„Ti i tvoja mašta. Savršeno sam u stanju da budem i fm“, kaže i zakikoće
se.
Kladim se da moja mašta može da smisli hiljadu različitih načina da ga
ubije onim pakovanjem žvaka na instrument-tabli. Ko god bio ovaj Kol, još
manje znam kako da se nosim s njim nego s njegovom zlom varijantom. Za moj
razum bi bilo najbolje da ga se što pre rešim. Ubistvo žvakama – napravila bih
revoluciju u svetu kriminala. Posvetili bi mi celu jednu epizodu Kriminalnih
umova.
Kad konačno stignemo do parkinga srednje škole Abraham Linkoln,
osećam se kao ratni veteran, prava reč da se opiše moje trenutno stanje uma
jeste kontuzija. Nepogođen činjenicom da umalo što nisam dobila infarkt u
njegovim kolima, Kol polako uveze svoj volvo između dva zauzeta parkingmesta.
Nesigurna na nogama, izvučem se iz kola, što dalje od Lucifera. Žureći
da što pre pobegnem od njega, naletim na jednu navijačicu i pripremim se na
to da se izdere na mene.
Ali to se ne dogodi.
Pomenuta navijačica je gotovo zabalavila gledajući u Kola. Ne samo ona,
kad pogledam oko sebe, kao da su se svi ukopali u mestu i bulje u njega.
Ne iznenađuje me, Kolov povratak je prilično velika stvar. On je
nezaboravna legenda među učeničkom populacijom. U srednjoj školi Abraham
Linkoln obožavaju ga kao heroja zbog mnogobrojnih smicalica koje je tokom
godina izveo. Iako ga tri godine nije bilo, svi znaju ko je on i čini se da njegova
popularnost nije nimalo opala. O, radosti.
Namerno teatralno izađe iz kola. Zašto ne može da se ponaša kao
normalni ljudi i izađe a da ne napravi dramatičnu scenu? Dok kao na
usporenom snimku izbacuje prvo jednu pa drugu nogu, kao da gledam neku
baš lošu epizodu Čuvara plaže. Kad njegova visost konačno izvuče svoje bedno
dupe iz kola, skine kožnu jaknu i prebaci je preko ramena. Teatralno skida
pilotske naočari za sunce i stavlja ih u zadnji džep farmerki. Zatim se protegne
i pretvara da zeva, tako da mu se zategnuti mišići istegnu i napinju pošto
njegova košulja nimalo ne prikriva koliko je zapravo dobro građen.
Gotovo čujem kako svaka do poslednje pripadnice ženske populacije
uzdiše, jedva prikrivajući požudu dok on provlači prste kroz kosu. Dođavola,
sad izgleda još bolje. Zatim uradi nezamislivo i namigne mi, što sam sigurna da
nikom nije promaklo.
Pogledam ga začkiljivši i namrštim se.
„Ko ti zamišljaš da si? Dejvid Haselhof?“Ovo mu skine glupavi osmeh s lica i u sebi čestitam sama sebi na maloj
pobedi.
„Molim te, kad bi dame videle ovo“, pokazuje na svoje telo, „polugolo,
kako presijavajući se mokro trči po plaži, ne bi znale šta ih je snašlo“, kaže
razmedjivo, a ja iznenadim samu sebe potvrdno klimnuvši glavom.
„U pravu si. Imale bi težak izbor da li da sebi iskopaju oči ili da popiju
otrov za pacove“, kažem i odmarširam pored njega, svesna da su svi pogledi
uprti u mene i da će mi se pre ili kasnije ovo još kako obiti o glavu.
Megan je gotovo prohisterisala na dodatnoj. Osećam da prosto umire od želje
da sazna da li sam se stvarno pojavila s Kolom, a ako jesam, kako to da sam još
uvek u jednom komadu. Ovo je idealan čas da se ispovedim, pošto glava
gospođe Sančez trenutno počiva na katedri, a iz usta joj cure bale. Stresem se
videvši je takvu i usredsredim pažnju na moju najbolju drugaricu, koja samo
što ne zaječi od želje da sazna šta se dešava. Tu je i Bet, koja se pretvara da ne
sluša naš razgovor, ali znam da je zanima. Već petnaest minuta je na istoj
strani knjige koju treba da pročita i to ne zato što je iznenada zaboravila da
čita.
Ispričam im sve, počev od toga kako su me sinoć naterali da odem do
Stounovih, pa sve do toga kako je Kol izigravao moj budilnik. Zatim im
detaljno objasnim šta dovodim u pitanje ako ga naljutim, a kad završim,
Megan blene u mene, a oči su joj kao dve lubenice. Bet se samo smejulji.
„Gotova si, Tesa. Gotova“, zavapi Megan, a ja se skljokam u stolicu i
počnem da udaram glavom o sto.
„Hajde, hajde“, Megan me saosećajno pomazi po glavi, a ja je prostrelim
pogledom.
„Ne vidim u čemu je problem“, Betin promukli glas prvi put prekine
tišinu. Začkiljim u nju u neverici. Ona izgleda ne misli da imam problem? Da li
joj je preslušavanje svih onih albuma Led cepelina konačno oštetilo mozak?
Prevrne očima kad je Megan i ja sumnjičavo pogledamo. „Slušaj, ja to
ovako vidim, svakako si na dobitku. Sad pošto je preuzeo ulogu dežurnog
siledžije, Nikol ti neće prilaziti, a Džej će shvatiti da se i drugi momci zanimaju
za tebe. Možda zapravo skupi petlju i postane prijatelj kakav si oduvek želela
da bude.“
Profrfljam nešto u neverici, pokušavajući da ukapiram njenu logiku. Reči
„momak“ i „zanima“ odskaču i deluju toliko strano, naročito primenjene na
mene, da pomislim da je moja drugarica skrenula s uma.
„Bet, tebi još uvek nije jasno da je on Hanibal Lektor?„Veruj mi, jasno mi je, ali ono što mi je još jasnije jeste da se tom tipu
sviđaš i to pokazuje onako kako najbolje ume.
Očigledno pokušava da se iskupi i možda bi trebalo da mu dozvoliš.
Dobro, možda njegov original nije najoriginalniji, ali to je standardna dečačka
taktika“, kaže kao da priča o vremenu, a Megan i ja se zgledamo i obe
pomislimo isto. „Razborita“ Bet nije danas sa nama.
„Da, to je standardna dečačka taktika u vrtiću. Da postoji i najmanja
mogućnost da mu se sviđam, ne bi me ovako mučio“, strpljivo objasnim kao da
pričam detetu s teškoćama u učenju.
„Misli ti šta hoćeš, znam da ne mogu da te ubedim u suprotno“, kaže i
slegne ramenima, ali doda: „Samo mislim da to što je ovde ne mora da bude
loše.“
Do kraja dana ne prestajem da razmišljam o Kolu i onome što je Bet rekla.
Zasada sam u stanju da to gurnem u zapećak svog uma, ali shvatam da ću pre
ili kasnije morati da razmislim o tome.
Međutim, Bet se nije mogla više prevariti. Kako dan prolazi, shvatam da me
ljudi gledaju sa većim zanimanjem nego ikad. Poslednji put sam bila toliko
popularna kad sam bila Nikolin debeli pomoćnik. Ovi ljudi su je podbadali i
nagovarali dok me nije šutnula, pa nije ni čudo što sam pomalo skeptična po
pitanju toga šta danas smeraju.
Stojim pred vratima učionice za ekonomiju. To je čas na koji idem s
Džejom i Nikol i od koga od početka škole strepim. Nikol se svojski trudi da to
bude najgorih pedeset minuta u tom danu, a ja činim šta mogu da zaštitim
svoje nesrećno srce. Svaki put kad vidim Džeja i Nikol kako se diskretno ili ne
baš toliko diskretno dotaknu, kao da mi neko u srce zarije mesarski nož.
Uđem oko pet minuta ranije, a srećni par već sedi za svojim zajedničkim
stolom. Na ovom času radimo s partnerom, a to što ja sedim sama sve govori.
Izgleda da je Nikol upozorila ljude da nastave da se prema meni odnose kao
prema otpadnici iz društva. Trudim se da ne gledam u njih dok prolazim pored
da sednem na svoje mesto skroz pozadi, koje prezirem jer mi treba nadljudski
vid da vidim tablu. Ali takav je život, radiš ono što moraš.
„U redu je, Tesi, sigurna sam da će ti negde do tridesete izrasti sise, nema
potrebe da puniš brus“, dobaci Nikol kikoćući se.
Uh, zamalo! Malo je nedostajalo da joj ovog puta pobegnem. Ali ovo je bio
nizak udarac, zna da se užasno stidim svojih grudi i ipak me zadirkuje zbog
njih, naročito kad je Džej pored nje. Sigurno sad svoju senzualnu devojku punu
oblina poredi sa mnom daskarom i razmišlja koliko je bolje prošaoA može i da ugradi silikone kao ti, samo nije toliko očajna.“
Srce mi na trenutak zaigra. Zaledim se na pola puta i pomislim da me Džej
konačno brani i da je shvatio koliko je zapravo njegova devojka pokvarena.
Svakog trenutka će me poljubiti tu pred njom i reći mi da sam oduvek bila ona
prava. Toliko naglo okrenem glavu da umalo istegnem mišić, ali na moje
ogromno razočaranje, Džej se vrpolji na svom mestu, a neko drugi se uključio
u raspravu o mojim sisama. Sjajno.
Kol se naginje preko Nikolinog i Džejovog stola i vidim ga kako čika Nikol.
Hoće da vidi ima li petlje da mu odgovori. Vidite, pre Kolovog odlaska Nikol
baš i nije bila glavna cica, zapravo nije bila nikakva cica. Zapravo, bila je srećna
da bude otpadnica sa mnom. To još nije ono najbolje; Nikol se užasno ložila na
Kola. Sećam se koliko smo puta cičale zbog braće Kol i zamišljale naše
zajedničko venčanje posle koga bismo postale sestre. Ja sam joj doduše
ukazala na to da mi njen budući muž možda neće dozvoliti da doživim
venčanje.
Očigledno nije ispalo kako smo zamišljale.
Neprocenjivo je videti je kako se snuždila kad ju je Kol tako pred svima
uvredio. Otvara i zatvara usta kao riba. Pokušava da iskopa zajedljive opaske
koje mi je upućivala svih ovih godina. Lepo je videti da za promenu neko nju
kinji; skoro da osetim zahvalnost prema Kolu – skoro.
„Odbij, čoveče“, Džej uskoči u odbranu svoje devojke. Malo je zakasnio, ali
ipak boli što je stao na njenu, a ne moju stranu.
„Onda reci svojoj devojci da prestane da bude takva kučka“, mirno kaže
Kol i kunem se da vidim kako Nikol crveni od sramote.
„Kole“, opominjućim tonom kaže Džej, stiskajući ruke u pesnice i
škrgućući zubima.
„Džej Džeje“, odgovara on, očigledno uživajući u svemu ovome.
Pre nego što ijedan stigne da nastavi, oglasi se zvono i u učionicu uđe
nastavnik, proćelavi gospodin Sprus, stiskajući aktovku. Svi, uključujući i
mene, sedaju na svoja mesta. Možete zamisliti moje iznenađenje kad je prvi
put ikada neko privukao stolicu do moje i kad je do mene seo ni manje ni više
nego Kol Stoun.
Buljim u njega, a on se ponaša kao da je to sasvim normalno. „Ne možeš
tu da sedneš!“, uzviknem, ali pokušam da spustim glas jer je gospodin Sprus
počeo s prozivkom.
„Ako me to neće ubiti ili na bilo koji način ugroziti moj seksualni nagon,
onda naravno da mogu.“
Namrštim se zbog njegove nepristojnosti, a on se zakikoće videvši da mi
je nelagodno.Ne, ozbiljno, ne možeš. Tu niko ne sedi!“
„Je l' imaš neku zaraznu bolest?“
„Ne!“, kažem i osvrnem se da se uverim da niko ne sluša naš razgovor,
naročito ne oni što sede dva stola ispred nas. „Da li imaš podofiliju?“
„Fuj, ne.“
„Nameravaš li da informacije koje uspeš da izvučeš iz mene upotrebiš na
ovom času i iskoristiš svoje veze u mafiji da mi uceniš glavu?“
Samo što se ne nasmejem na ovo, ali se uzdržim i odmahnem glavom.
„Onda mogu da sednem ovde. Želim da sedim ovde.“
„Onda ćeš završiti na dnu poslovičnog lanca ishrane, tvoj izbor“, hladno
kažem, otvorim udžbenik i okrenem poglavlje koje trenutno učimo. Osećam
Kolov pogled na sebi, ali još uvek ne mogu da ga pogledam u oči. Možda sam to
izgovorila bezbrižno, ali ipak boli to što će neko samo zato što ima veze sa
mnom zauvek biti obeležen kao gubitnik. Osećam se kao nekakva bolest na
koju bi javnost trebalo upozoriti da od nje beži.
„Ne daj joj da te nervira, Tesi“, nežno kaže, toliko nežno da ne mogu da
verujem da su reči izašle iz njegovih usta. Protivi se njegovoj prirodi da bude
ljubazan prema meni. Otkad se Kol Stoun pored mene ponaša kao ljudsko
biće?
„To baš nije tako lako“, kažem izbegavajući da ga pogledam u oči, ali ga
čujem kako uzdahne i spusti glavu na sto.
„Dozvoljavaš joj da te kinji, ali to mora da prestane.“ Kad to odlučno kaže,
okrenem glavu ka njemu. U pogledu mu se vidi iskrena zabrinutost i protiv
volje se setim onoga što je Bet ranije tog jutra pitala, da li se sviđam Kolu? Ili
samo pokušava da se oslobodi osećaja krivice zbog toga kako se svih ovih
godina ponašao prema meni? Ako je tako, neću dozvoliti da me sažaljeva i zato
mu se suprotstavim.
Besmisleno je čak i razmišljati o tome i odbacim tu misao iz glave. „Šta
tebe briga? Po čemu si ti drugačiji od nje?“, pitam i na trenutak mu u očima
ugledam nešto što podseća na bol, ali samo na sekund. Slegne ramenima i
bezbrižno mi se osmehne.
„Da kažemo da ne volim da delim. Ti si moja Tesi i mislim da je naš odnos
dovoljno jak i ne treba nam amaterka poput Bišopove. Zar ne misliš da je
tako?“
Prevrnem očima shvativši da on ne može da bude ozbiljan duže od
nanosekunde. Koga ja zezam, nema šansi da njegova osećanja prema meni idu
dublje od toga što voli da se stalno pojavljuje u mom životu, želela ja to ili ne.
Ipak, i dalje osećam zahvalnost jer se odavno niko nije zauzeo za mene, ali
nikad mu neću dozvoliti da to vidi.„Blago meni kad imam tebe kao svog ličnog siledžiju.“
„Zadovoljstvo mi je.“ Namigne i otvori udžbenik.
Ponekad stvarno poželim da mogu da vidim šta se dešava u toj njegovoj
glavi. Ali onda se predomislim jer shvatim da u njoj verovatno ima još
podmuklih ideja o tome kako da mi život pretvori u pakao. Um Kola Stouna je
opasna teritorija, ali imam osećaj da ću se uskoro pretvoriti u Istraživačicu
Doru.