Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Sedim u dnevnom boravku i lomim prste nervozno.
- Hajde dođi da te malo sredimo - po stoti put ponovi Vanja. Meni nije do života a oni bi da me doteraju i našminkaju da bi video Tomislav šta je izgubio. Pa tek sam se pre cetiri dana porodila zaboga kako da se sredim? Mleko tece sa svih strana ,imam tri šava od porođaja i jedva sedim na svojoj guzici od boli a oni o cemu razmišljaju? Da ne bi slušala njihove glupe savete ustanem i izađem na terasi da udišem malo svežeg zraka. Stojim neko vreme sve dok ne ugledam kako se Veljkov auto parkira ispred zgrade a iz njega prv izađe Tomislav. Osecam kako mi se cvor vezuje u stomaku jer naš zadnji susret bio je katastrofalan i bolan za mene a ovaj nece biti ni malo bolji jer me sigurno sada mrzi još više.
- Stigli su- obavestim Vanju i Dunju sekund pre nego što zazvoni zvono na vratima. Vanja je bila najbliže pa je ona otvorila vrata a onda stala kao ukopana u mesto. Veljko ulazi prv i grli je pa se sagne i poljubi je u stomak. Val tuge me oblije jer ja to nisam iskusila. Mojoj trudnoci se niko nije radovao...mislim jeste radovali su se svi koji su bili oko mene ali ne na takav nacin. Veljko je presrecan što ce da postane otac a njegov brat nije želeo ni da cuje.
Nakon što on uđe unutra za njim se pojavi Tomislav sav u modricama.
- Dobro vece- izusti jedva cujno.
- Dobro vece- uzvratm istim tonom dok gledam kako se Dunja sprema da ga napadne.
- Hajde sedite sigurno ste umorni od puta ja cu da skuvam kafu- Vanja kao i uvek postupa razumno i zrelo. Izbegavam da ga pogledam jer se bojim zato gledam svuda osim u njega. Sedimo svi i nestpljivo cekamo tu kafu a zapravo niko nezna kako da zapocne razgovor. Veljko me pogleda sa malenim osmehom i uputi mi pogled pun isprike.
- Došao sam da preuzmem odgovornost za dete- bez najave,bez uvoda ,bez pitanje kako si. Dunja se smeje kao luda,Veljko gleda u plafon a Vanja ispusti tacnu sa kafom. Ako sam mislila da su njegove reci bile bolne ovo izaziva tri puta vecu bol od njih. On je došao pa prizna dete jer ga je brat naterao a ne zato što je želeo to da uradi. Pa gde ceš vecu uvredu od ove?
- Nema potrebe za tim - suprotstavim se.
- Ima- umeša se Veljko i pogledom prostrelji brata.
- Veljko ne želim da budem gruba ali ovo je između nas dvoje i ne želim niko da se meša. Ja sam preuzela potpunu odgovornost za dete i nema potrebe da se stvari komplikuju.
- Necemo ništa komplikovati on ce priznati dete i ono ce da ima porodicu. Imace strica , strinu, baku i deku a on ako želi nek bude otac ako ne nek ide i na kraj sveta ne zanima me.
- Veljko nemože tako molim te budi razuman ti ceš joj biti stric i bez tog priznanja to je potpuno nebitno- dok se nas dvoje raspravljamo svi ostali cute. Veljko je jako tvrdoglav i teško da cu izaci na kraj sa njim. On je puno zreliji za svoje godine i ima jako stroge stavove koje su potpuno suprotne od one koje ima njegov brat.
- Naravno a šta cemo reci našim roditeljima ? Dali znaš koliko ce im to biti ispod casti i koliko ce biti razocarani kada saznaju da imaju unuce i da nije priznato? - uzdahnem teško i sklopim oci. Razumem ga jer ni moji nisu bili presrecni što cu da postanem samohrana majka i to još uvek traje. Insistiraju da pronađem oca i da ga nateram da prizna dete pa cak i da placa alimentaciju. Naša rasprava prekida bebin plac a to je trenutak kada se Tomislav skameni u mesto. Dunja je otišla i vratila se sa Milom u dnevni boravak.
- Šta je bilo sunce zašto si se rasplakala?
- Gladna je ja sam htela da je presvucem ali nisam želela da place toliko dugo zato je bolje da je prvo nahraniš- kaže mi na uho.
- Sada cu- krenem da ustanem a onda primetim dva kruga na svojoj bluzi. Dođe mi da vrištim od muke i od stida ali Vanja primeti pa potrci ka meni i prebaci svoj đempet preko mojih ramena. Zahvalim joj se tiho i odem u sobu.
Nije mi promakao njegov pogled kada je video bebu. Gledao je kao da je tempirana bomba a ne maleno živo bice.
"Zar ga uopšte ne zanima kako izgleda? Zar uopšte nema želju da je uzme i da udahne njen miris?"
Sednem umorno i namestim je da može da sisa. Grudi su mi sada još vece nego što su bile a toliko su mi teške i bolne zbog mleka da je jedva podnošljivo. Zadubljena u mislima nisam ni primetila da su se vrata otvorila ali kada sam podignula pogled ugledala sam njega.
- Šta radiš ovde?- pitam ljuto dok prekrivam svoje grudi a Mila se naljuti što sam je prekinula i opet pocne da vrišti.
- Oprosti...ovaj...ja sam došao...- sav se upetljao dok pogledom šeta po sobi.
- Šta si hteo?
- Da tražim da mi daš izvod .
- Rekla sam ti da za tim nema potrebe ovo dete je samo moje i tako ce ostati.
- A ja sam rekao da cu je priznati i necu odustati- suprotstavi mi se i po prvi put nam se pogledi sretnu. Ovoga puta nemogu da spoznam ni jednu emociju na njegovom licu. Nema ljutnje,ni besa ni mržnje nema apsolutno ništa.
- Zbog toga što si prisiljen jel da?
- Vidi nemam snage da se raspravljam daj mi potrebne dokumente i da završimo sa ovim.
- Treba da ih potražim neznam gde sam ih stavila a ona je gladna i ljuta zato moram da se pobrinem za nju.
- U redu mogu sutra da svratim i da ih uzmem nije mi problem.
- U redu- prošaptam
- U redu- ponovi zamnom pa se okrene za sto osamdeset stepeni i napusti sobu.
"Šta je ovo bilo? Da nije tužno verovatno bi bilo smešno"
A toliko ga silno volim i toliko me ta ljubav boli.
