Izaberi mene [1]

Susret

Zaustavila je auto ispred bolnice koja je delovala previše sablasno. Na trenutak sam zamislila Čarlija ovde i naježila sam se. Bolnica je bila prokleto jeziva noću. 

Ušle smo i pronašle direktorovu kancelariju. Pokucale smo i otvorile vrata.

Za stolom je sedeo prosedi čovek u odelu. Izgledalo je kao da nas čeka. Verovatno zato što nas jeste čekao.

"Dobro veče", rekao je i pokazao nam da sednemo.

"Dobro veče", uzvratile smo uglas i sele.

"Možete li mi reći šta se desilo s Čarlijem?", pitala je Ejmi.

Direktor je klimnuo glavom. "Mogu, gospođice. Vidite, vaš brat je sinoć oko jedanaest sati, još uvek ne znamo kako, pobegao. Od tada nismo ništa ni čuli ni videli u vezi njega."

"Zar nemate kamere ovde?", pitala je Ejmi, krajnje iznervirano.

"Bolnica ima ekonomskih problema, tako da ne, nemamo ovde kamere."

"Dođavola s vama i s vašim ekonomskim problemima", viknula je Ejmi i skočila na noge. "Moj brat je nestao! Kako mislite sada da ga pronađete kad nemate nikakvog prokletog traga?!"

Ustao je i direktor. "Molim vas, smirite se. Činimo sve što je u našoj moći..."

"E pa ne radite to kako treba!", prekinula ga je Ejmi.

"Smirite se ili ću pozvati obezbeđenje da vas izbaci napolje."

"Sama ću sebe da izbacim!", vrisnula je i izmarširala iz prostorije, a i ja za njom.

Vratile smo se u auto i sedele, ne govoreći ništa.

Telefon mi je odjednom zazvonio i dobro me uplašio. Čim sam ga pronašla, on je prestao da zvoni, ali sam na ekranu videla propušten poziv od Čarlija.

"Čarli!", viknula sam i pogledala Ejmi. Zatim sam joj pokazala telefon. "Čarli me je zvao!"

"Pa, to bar znači da je živ", rekla je ogorčeno. Znala sam da je u isto vreme bila besna na njega i da joj je drago što se na neki način javio.

"Zašto smo ga doveli u ovu bolnicu?", rekla je Ejmi, zvučalo je kao da se obraća sebi. "Bežao je i iz mnogo boljih, zašto smo mislili da će ovde da ostane?"

"Hajde da se vratimo u internat", predložila sam. "Možda će ponovo pozvati."

Nevoljno je klimnula glavom i upalila motor.

Povratak kući je bio prilično tih i miran, ako se ne računaju Ejmini besni uzdasi.

Kada smo ušle u internat, dobila sam poruku: Dođi na naše mesto. Ne govori nikom. Čarli

Brzo sam ugasila telefon da Ejmi ne bi primetila. 

"Je l' to bio on?", pitala je.

"Ne", slagala sam nonšalantno. "To je bila Sabrina." Bilo mi je krivo što je lažem, posebno zato što je toliko volela Čarlija i želela je da ga vidi.

Ejmi je otišla u svoju sobu da malo prilegne, a ja sam se uputila svojoj sobi da se presvučem.

Otvorila sam vrata i shvatila da u sobi nema nikoga. To je dobro, ne znam šta bih rekla Sabrini da je ovde.

Obukla sam crne helanke i crni duks. A obula sam - čik pogodite - crne patike.

To nije bio Čarlijev broj. Malopre me je pozvao s njegovog, ali ovo sad nije bio njegov broj. Čiji je onda bio?

Tihim korakom sam izašla iz sobe, a zatim iz zgrade i otišla iza internata.

Naše mesto, njegovo omiljeno, bilo je na početku šume. Noge i ruke su mi drhtale, a to nije bilo zbog hladnoće. Osećala sam se kao da idem da ga vidim prvi put.

On je bio tu.

Sedeo je na klupi i čekao me.

Približila sam mu se i stala tačno ispred njega. Podigao je glavu i pogledi su nam se sreli. Sive oči su mu bile crvene i bio je bleđi nego ikada. Koliko sam mogla da vidim u mraku, i on je bio u crnom od glave do pete što je bio kontrast sa njegovim mrtvačkim tenom.

"Bože, Čarli", je sve što sam mogla da izgovorim pre nego što mi je suza skliznula niz obraz.

Stavio je svoje ruke na moj struk i privukao me sebi. Ja sam stajala, tako da je njegova glava bila u predelu mog stomaka.

"Zašto si pobegao?", pitala sam dok je moja ruka bila u njegovoj kosi.

Samo je ćutao.

Onda je bez reči ustao i polako približio svoje usne mojima. Onda me je poljubio, gladnije nego ikada pre. Poljubac je trajao dugo, to je bilo nešto najlepše što mi se desilo. 

Seo je i stavio me u svoje krilo, ne prestajući da me ljubi.

Kada smo se konačno razdvojili, počela sam da plačem. Odjednom, kao letnji pljusak.

Zagrlio me je a ja nisam mogla da prestanem. Jecala sam, i nisam mogla da se zaustavim.

Posle bar pola sata, kako mi se činilo, sam prestala i malo se smirila.

"Samo sam želeo da te vidim", rekao je. "Možda nam je ovo poslednji put."

"Šta? Ne! Ne, nećeš više nikuda ići. Ne možeš. Tvoja sestra ne može da se smiri, bilo nam je užasno. Molim te, moraš da pokušaš još jednom."

"Dajana, kako ne razumeš? Ne mogu da ostanem. Ne mogu i ne želim. Hoću da pođeš sa mnom."

"Šta?", rekla sam.

"Pođi sa mnom."

"Ne, ne mogu, ni ti ne možeš. Moramo da ostanemo ovde. Čarli, volim te i ne želim da te izgubim. Moraš ponovo da se vratiš u bolnicu."

"Ne vraćam se tamo", rekao je tiho. "Nikada više." Ustao je i pogledao me. "Ideš sa mnom ili ne?"

Ponovo sam osetila suze u očima. Nisam mogla da poverujem da mi to traži. 

Prostrelio me je pogledom i rekao: "Sve mi je jasno."

Okrenuo se i nestao u mraku.

-------------------------------------------------------------------

Molim vas komentarišite i kliknite VOTE.

xoxo, Gossip girl