Ljubav boli...

Litica i sećanja...

Sinoć sam zaspala veoma kasno. Sjajno! Sada ću ceo dan biti umorna a Aleks se potrudio da učini vikend zanimljivim.

-Hej!- naglo sam otvorila oči. Uzela sam telefon i pogledala koliko je sati. Bilo je 07:15. Sranje! Za 15 minuta polazimo a ja sam još u krevetu! Veoma sam lepo počela. Otišla sam dole jer je Aleks vikao na sav glas.

-Još nisi ustala?- on je samo sedeo i za razliku od mene, noćas je spavao.

-Sada jesam... Odoh da se spremim i dolazim dole.- potrčala sam u sobu i otišla u kupatilo da operem zube i sredim kosu malo. Skinula sam pidžamu i ostala samo u donjem vešu jer sam odelo zaboravila u sobi. Znam da je Aleks dole tako da sam slobodno izašla iz kupatila i pošla prema ormaru.

-Mogla bi da obučeš onu plavu haljinu...-

-Aaa! Šta koji...?! Šta radiš u mojoj sobi?!- uzela sam nešto iz ormara šta mi je bilo pri ruci i obavila oko sebe bar malo da se sakrijem.

-Još uvek te sramota?- ustao je i došao do mene.

-Jeste...- rekla sam tiše. Srce mi je ubrzalo jer mi je bilo neprijatno. Čak ni Danijel me nije video skoro golu, a Aleks jeste. I to dva puta bez moje dozvole.

-Hoćeš li prestati da mi ovako upadaš u sobu?- pitala sam sada sa već smirenijim glasom.

-Ne bih rekao..- nasmejao se. Video je da mi je neprijatno pa se malo udaljio.

-Ja idem dole a ti požuri sa oblačenjem..- zatvorio je vrata. Samo sam izdahnula i pustila onu majicu iz ruke koji sam uvika oko sebe.

-I bio sam ozbiljan sam plavom haljinom...- provirio je glavu ovamo.

-Marš napolje!- uzela sam neku patiku iz ormara i gađala ga. Njegova sreća što su ga vrata spasila.

Odlučila sam da ipak obučem tu plavu haljinu koja mi je bila do kolena. Obula sam i bele starke jer sigurno neću da obujem štikle. Ipak je ovo neka vrsta kampovanja a štikle i kampovanje nisu baš stvoreni jedno za drugo. A i svakako ja ne volim da nosim štikle.

Uzela sam telefon i ponela novac ako nešto bude nedostajalo pa da kupimo.

-Vidiš da sam bio u pravu. Lepo ti stoji haljina.-

-Hvala..-

-Čoveče.. Da li ti uvek nosiš patike?- nasmejao se. Zna odgovor a ipak me pita to pitanje.

-Ja i štikle smo imali loš zajednički život..- ne bih volela da se to ponovi više nikada.

-Voleo bi da čujem to dok budemo putovali da nam prođe vreme..- ustao je i pošli smo prema vratima...

Seli smo u kola i ja sam počela da pričam šta se sve desilo.

-... tako sam se ja prosula kao budala na tom slavlju i svaki dan su mi se smejali. Posle smo morali da se preselimo ovde u Kaliforniju zbog tatinog posla, a i meni je to dobro došlo jer ovde niko ne zna za taj incident. Osim tebe sada..- završila sam priču a Aleks je zadržavao suze koliko se smejao.

-Haaha ti nisi normalna..- smejao se previše.

-Nije smešno!- ućutali smo oboje na par sekundi i počeli da se smejemo. Kada smo se malo smirili započeli smo novu temu.

-A ti?- pitala sam ga sve vreme gledajući ispred sebe.

-Šta ja?-

-Pitam da li se i tebi desilo nešto slično kao meni?-

-Aa.. Jeste ali me sramota da pričam...-

-Ma daj! Ako sam ja mogla možeš i ti.. Hajde, slušam.- okrenula sam se prema njemu i čekala da počne.