Aetera: Ja, Nepriznata

Chapter 13

Znate, ja sam imala dobre namere. Zaista jesam.

Ali, zar svet nije ovde gde je sad, prateći dobre namere velikih umova?

Dobre namere ne znače apsolutno ništa. Možeš pričati, i misliti, šta god ti padne na pamet ali možeš li to i uraditi?

Šta je mene sprečilo da moje dobre namere, one silne planove koje sam imala, sprovedem u delo? Da li sam to bila upravo ja? Verovatno i jesam.

Trebala sam odmah znati da nešto nije u redu. Trebala sam videti. Trebala sam nešto uraditi kad sam posumnjala, reći nekome nešto.

Čak sam mogla nekome od ostalih reći, ali nisam to uradila.

Ali, opet,sve i da jesam, ko bi mi poverovao?

*********

Ne razumem kako, budući da ovde ima toliko mali broj studenata naspram na Obrazovanju, je kompleks zgrada Usavršavanja tj Skaj Univerzitet ovoliko ogroman.

Stojim pred zbornicom Vaspitača, čujem gomilu glasova kako dopire iz unutrašnjosti prostorije ali ne čujem da iko spominje biblitekara, kojeg sam malopre 'pozvala' preko jednog velikog smeđeg pomoćnika.

Pomislim, ne prvi put, da je neko napravio jednu okrutnu šalu na moj račun onim obaveštenjem da sam dobila posao.

-Koga ti čekaš? Nemoguće je da si Vaspitač, izgledaš premlado za to.- iz misli me prene ženski glas pa se okrećem ka njemu, nesigurna da li se meni obraća ili ne.

Ispred mene sad stoji žena, potpuno sede kose i krutog uspravnog držanja, posmatrajući me strogo.

-Pa? Gukni golube, dok nisam pozvala Obezbeđenje. -govori prekršajući ruke.

"Gukni golube. .." -ponavljam u sebi začuđeno.

-Ja sam novi Asistent u biblioteci i čekam. ..-govorim brzo ali me ona na pola rečenice prekida.

-Kiti Samers. -

-Ovaj...Da.-kažem zbunjeno.

Žena se okreće bez reči i kreće hodnikom, ostavljajući me da preplašeno gledam za njom.

-Danas , moliću lepo, gospođice Samers. Imam ja još posla. A i pomoć bi mi dobro došla. -

Okrećem se oko sebe, sad već ubeđena da se neko šali na moj račun.Ali ne vidim nikog, naravno, pa nesigurno krećem za ženom.

-Vi ste...bibliotekar? -pitam pošto ona ništa ne govori.

-Zovem se Voani.- žena zastaje ispred velikih crnih vrata pošto ih otvara širom pa se pomera u stranu pokazujući mi da uđem -Ovuda. Hajde, dete, čeka nas toliko toga da uradimo. -

"Ovo mi se ne sviđa" -mislim dok zakoračujem u tamu.

A onda se svetlo pali, i sa olakšanjem shvatam da gledam u malu pristojnu biblioteku. Tu je desetak polica i pult , za koji pretpostavljam da je deo za izdavanje i vraćanje knjiga i ženino radno mesto , a između njih dva velika stola koji predstavljaju čitaonicu rekla bih.
Nije loše. Nije ono što sam očekivala, svakako, nekako sam je zamišljala drugačijom,a i sa onih slika se činila većom,doduše možda grešim.

-Opet to prokleto osvetljenje. -govori Voani iza mene.

Čujem je kako čačka, i lupa, po panelu pored vrata. Taman odlučujem da joj ponudim svoju pomoć kad svetlost, negde dalje u mraku ,za koji sam mislila da je zid, zatrepće. A onda se upali. Za njim još jedno, pa još jedno.