Pogrešan 🔚

Part 1

Oduvek sam mislila da je sve na meni prosečno, visina, težina, izgled. Drugi nisu mislili tako, svi o meni imaju mišljenje da sam samouverena i seksi žena kojoj je otac obezbedio sve u životu. Što se tiče mog oca moram da priznam da su u pravu, ja sam prava tatina curica.

Sedim za stolom i gledam kako se tatina peta žena uvija oko njega, trebalo bi da mi se gadi ali navikla sam, uostalom razvešce se za godinu - dve, zatim će upoznati dvadesetak ljubavnica od kojih će neka biti šesta žena, srećom ne upoznaje me sa vezama za jedno vece.

Moj tata Sale, kako ga žene zovu a pravo ime mu je Saša, je veoma privlačan čovek za svoje godine, uglađen je, galantan, uspešan, ima svoju fabriku nameštaja koja se zove "Kristina" po meni. Tata je možda gad za druge žene ali prema meni je med i mleko, mislim da je to zbog toga što me je sam odgajio, mama mi je umrla kada sam imala četiri godine od raka jajnika, ne sećam je se. Ne mogu da kažem da mi je previše nedostajala jer se tata mnogo trudio da mi bude i otac i majka, nikome nije dozvoljavao da se meša u moje vaspitanje, mislim da je hteo da sve više sličim njemu i prilično je uspeo u tome. On vodi sav posao oko izrade nameštaja, a meni je prepustio brigu o salonima u kojima prodajemo naš nameštaj, mada tu nema mnogo posla i poverio mi je finansije. Njegova omiljena rečenica je "Sve što sam u životu zaradio sam za tebe, što pre naučiš da rukovodiš time biće ti lakše".

On je veoma pažljiv kada je u pitanju novac, sve njegove žene moraju da potpišu predbračni ugovor, ne veruje mnogo u ljude, sećam se da mi je jednom prilikom rekao da veruje samo onoj ženi koju je sam napravio i odgajio tj. meni a verovao je najviše onoj koja ga je ostavila, mama, iako to večito krije znam da je nije preboleo.

Smeh moje nove maćehe me je vratio u realnost.

- Tata, idem ja - polako sam ustala od stola.

- Mila još je rano - pobunio se.

- Izlazim večeras, moram da se sredim.

- Onda se lepo provedi - zagrlio me je i poljubio u celo.

- Hoću.

- Dođi nam ponovo Kristina - i moja maćeha me je zagrlila.

Sranje zaboravila sam kako se zove.

- Naravno, vidimo se - mahnula sam im i izašla.

- Hej, pobegla sam - odmah sam nazvala Dunju.

- Zašto, se sviđa ti se Jelena, Jeca?

- Jelena, tako se zove. Ne znam meni su sve tatine žene i ljubavnice iste, tako da se ne zamaram njihovim imenima.

- Gde idemo veceras?

- Nigde.

- Zašto?

- Provešćemo noć sa Milicom, izgleda da je Zoran ostavio.

- Super, baš sam htela da cele večeri slušam o tome kako nikada neće naći pravu ljubav - dosta mi je ljubavi za večeras.

- Pa, bar smo ponovo sve solo.

- To je baš utešno, da prođem po tebe?

- Može, hej kupi usput kanticu krema i to...

- Cipiripi, znam njime leči tugu. Neću svraćati kući dolazim pravo kod tebe.

- Važi, čekam te.

Milica i Dunja su mi kao sestre, očevi nam posluju zajedno, tj. moj i Dunjin, Miličin je poginuo pre tri godine. Dunja je više kao ja, hladne glave, realna, a Milica je nepopravljivi romantik, emocionalna i preda se svakoj vezi i uvek na kraju završi sa slomljenim srcem, uvek. Ne znam odakle joj snage da ponovo krene ispočetka. Ona je jedna od osoba za koju bih uradila apsolutno sve, i Dunja naravno.