"Kada bela dama zaplese po sahovskoj tabli prava igra pocinje. "
M.M.Majers
„Igra bele dame" govori o prijateljstvu, ljubavi, porodičnim tajnama, spletkama i brojnim drugim nedaćama koji život nosi."
Kada Sara Bašić, student žurnalistike, ostane...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
To veče smo pravile predžurku u stanu, tako je Irena nazvala žurku uoči mog diplomskog. Sve je bilo super, dok nije trebalo da odemo u krevet. Irena je odbijala da spava s Teom, kao i Tea s njom.
Kako najlakše da Vam objasnim situaciju?
Ponašale su se kao dva razmažena derišta koja žele da njihova bude poslednja.
- Dosta je bilo!- rekla sam, podižući pijanu Teodoru sa poda - Tea će spavati u tvojoj sobu, a ti sa mnom! Kraj diskusije!
- Ona to čitavo veče i planira, da bi te izvaćarila na kvarnjaka ispod jorgana... - mrmljala je pijana Teodora jedva držeći se na nogama, dok sam je vodila prema Ireninoj sobi.
Nikada nije umela da pije, brzo ju je hvatalo, a sada se još sa Irenom takmičila u ispijanju tekila. Nije mi jasno kako ju je Irena prevarila po ko zna koji put da prihvati neki takav izazov. Ali, s druge strane, to je bila Teodora, „lakomislena ćurka", kako smo je često Irena i ja nazivale, koja je sve naše „izazove" prihvatala olako i bez razmišljanja.
- Nikada vas neću razumeti!- rekla sam ljutito ušavši u svoju sobu posle smeštanja Tee u krevet i legavši pored Irene ugasivši stonu lampu.
- Šta nikada nećeš da razumeš? To što se Tea šutira i priča u snu i kada je trezna, a pijana je dva puta gora, sutra bi mi noge bile sve u modricama. - gunđala je Irena okrenuvši se prema meni. - Za razliku od nje, ti si sada pripita i spavaćeš k'o komirana.
- Da li komiran čovek može da uradi ovo? – upitala sam je udarivši je jednim manjim jastukom po glavu.
Nasmejala se i uzvratila mi istom merom. Mogle smo tako do besvesti, to su bile neke naše interne fore koje smo samo ona i ja razumele. Možda zato što smo previše vremena provodile zajedno, ponekad je bio potreban samo jedan pogled da znamo šta mislimo.
U sedam ujutru, pored ogromne glavobolje, probudio me je mobilni telefon, koji je uporno zvonio na noćnom stočiću tik iznad moje glave.
- Utišaj to sokoćalo ili će da leti pravo sa trećeg sprata na asfalt dole!- zarežala je Irena besno pokrivši glavu jorganom.
- Halo.- rekla sam pročistivši grlo.
- Saro, dobro si? – prepoznala sam odmah glas svog očuha Vladimira.
- Jesam, tata Vlade. - nastavila sam da šapućem.
Tako sam ga oslovljavala od kako je oženio moju majku.
- Mila, dođi odmah u Klinički centar. - rekao je obazrivo.
- Šta se dogodilo? - upitala sam još uvek pospano.
- Ništa strašno. Čekam te ispred. – odgovorio je posle par sekundi ćutanja, posle čega je samo spustio slušalicu.
