"Kada bela dama zaplese po sahovskoj tabli prava igra pocinje. "
M.M.Majers
„Igra bele dame" govori o prijateljstvu, ljubavi, porodičnim tajnama, spletkama i brojnim drugim nedaćama koji život nosi."
Kada Sara Bašić, student žurnalistike, ostane...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Za vreme večere sva pažnja je bila usmerena na Irenu i njenu vezu sa Levićem o kojoj je pričala kao navijena da sam izgubila apetit od nje. Na svu sreću njen monolog prekinulo je zvono na vratima, a zatim i autoritativni ulazak u trpezariju male zdepast žene pedesetih godina prosede kose uvek vezane u punđu, Branke.
- Gospodine, jedna mlada gospođica insistira da razgovara sa Vama. – rekla je promuklim glasom.
Ivan je tupo pogledao u nju, a zatim u sat koji je stajao iznad njene glave i pre no što je stigao nešto da kaže, Sonja je radoznalo upitala:
- Kako se zove mlada dama?
Na to pitanje i pre no što je Branka zbunjeno pokušala da odgovori u trpezariju je drsko zakoračila zgodna crnka, nešto malo niža od Irene u uzanim pantalonama, crnim dugim čizmama i kratkoj kožnoj jakni čije su krupne kestenjaste oči šetale od Vlada prema Ivanu kao da traži nešto određeno.
- Mia Elena Sirano. - rekla je na tečnom srpskom sa blagim španskim naglaskom.
- Kako mogu da Vam, pomognem? – upitao je ljubazno Ivan.
- Znači vi ste moj tata! – rekla je devojka.
- Gospođice, mislim da ste me pomešali sa nekim. – promucao je Ivan.
- Vi ste Ivan Davidović, arhitekta Ivan Davidović? - upitala je devojka puna samopouzdanja, na što je samo Ivan klimnuo glavom.
Iz velike tašne, koju je nosila preko ramena izvukla je i bacila ispred njega pregršt crno-belih fotografija na kojima je bila žena, koja je likom dosta podsećala na nju.
Ivan ih je sa iznenađenjem posmatrao slike i nju, koja je ponosno stajala ispred njega kao pobednik na bojnom polju.
- Sećate li je se Elene Sirano, ćerke arhitekte Dijega Sirana, sa kojim ste sarađivali davne 1989-te godine u Madridu, sa čijom ste ćerkom bili u vezi, napravili joj dete i nestali bez traga? – govorila je devojka izvukavši iz tašne još jednu fotografiju na kojoj se nalazila ista ona mlada žena sa Ivan na nekakvoj večeri i bacila je ispred njega ležerno kao da vadi keca iz rukava.
Sonja je samo na to skrenula pogled i poraženo odmahnula glavom.
- Elena je preminula od sepse nakon porođaja koja je iznenada nastupila, a mene je deka odgajao. Njega se sigurno sećate? – rekavši to revoltirano je izvukla još jednu sliku ovoga puta jednog starijeg muškarca koji je sedeo zavaljen fotelju sa osmehom, među zubima je držao tompus, a pored njega je sedeo Ivan.
Ivan je samo poraženo spustio pogled.
- Deka je preminuo pre mesec dana, na samrti mi priznao da mi je otac živ. Saznao je nedavno preko nekog prijatelja da već godinama živiš i radiš u Beogradu i dao mi je adresu – objasnila je devojka - Deka ti je pisao posle mamine smrti, ali tek sada vidim što na ta pisma nisi odgovorio, bio si oženjen i zašto bi te zanimala smrt jedne slikarke, koja te je do poslednjeg časa svoga života ludo volela i iako je deka od nje tražio da abortira ona to nije mogla da uradi. Nakon njene smrti deka je mogao je da me dâ na usvajanje, ali nije mogao, jer sam mu ja bila jedini amanet koji mu je od ćerke ostao. Čak smo i dve godine živeli ovde u Srbiji, on je radio, a ja sam s profesorom učila srpski, sada vidim i zašto je insistirao na tome, da bih mogla da komuniciram sa svojom sestricom i maćehom.
