A Cookie for the Big Boy

Poglavlje 1

Ponovo kasnim! Jebote! Čudno je kako još uvek imam posao.

Trčeći, stigla sam u kafić. To mi je posao iz snova, stvarno. Ali živim skoro pola sata dalje, što je teško, zbog saobraćaja.

"Kasniš." Moj menadžer je rekao kada sam prošla pored njega da bih stigla do šanka. "Znam, žao mi je." Pogledala sam oko kafića. Puno je, kao i uvek u Darmetirovom kafiću. To je najpoznatiji kafić u Čikagu.

"Smučilo mi se. Ako nisi dovoljno odgovorna da dolaziš na vreme, onda ti savetujem da počneš da tražiš novi posao," rekao je prilazeći mi. Prevrnula sam očima. To uvek kaže. Dve godine radim ovde i on to govori od drugog dana.

Htela sam da prokomentarišem ali sam videla kako postaje bled i pogledao iza mene. Kada sam se okrenula sve što sam videla je pun kafić. Kada sam se okrenula, menadžer je nestao. Prevrnula sam očima i krenula u moje područje.

Moj posao ovde je da pravim kafu i poslužujem goste koji dodju. Čistila sam šank dok je čovek prilazio ka meni. Digla sam prst, pokazujući mu da sačeka. Frknuo je ali sam ga ignorisala.

Nakon što sam obrisala šank pogledala sam ga i dala mu lažan osmeh. "Šta želite, gospodine?" Pitala sam i osmeh mi je umalo nestao kada sam mu videla izraz lica.

Iako je verovatno najzgodniji čovek kog sam videla u ovom gradu, izgledao je kao da želi da me ubije. Ima te opasne oči. Progutala sam kada je navalio laktove na šank.

"Gospodine, ne možete samo da se navalite na šank." Rekla sam mu i videla kako su mu se usne podigle na sekund, ali mi se verovatno samo učinilo.
"Oh, ne mogu? Pa jesam. I ko si ti da mi bilo šta kažeš?" Ljutito je pitao.

"Ja sam radnica ovde a vi ste mušterija, razumete? Ne posedujete ovo mesto. Tako da molim vas pomerite laktove ili ću morati da pozovem menadžera." Upozorila sam ga i on se samo ispravio pre nego što je ljutito napustio kafić.

Samo sam stajala tamo zbunjeno, razmišljajući o onom što se desilo i da li da kažem menadžeru ili ne. Odlučila sam se da ne kažem i nastavila da radim.

Ostatak nedelje je prošao prilično dobto. Primetila sam čoveka, kojeg sam počela da zovem veliki dečko, kako sedi najbliži šanku. Uvek osetim njegove reči na meni, pokušavajući da nadje manu u mom radu. Ali mu nisam dala nijednu, što ga je još više iznerviralo.

Videla sam kako je neko vreme pričao sa menadžerom i otišao. Minut kasnije moj menadžer me je pozvao u svoju kancelariju.

"Hteli ste da razgovarate sa mnom?" Pitala sam i zatvorila vrata kancelarije.

"Da, sedi." Pročistio je grlo pre nego što je nastavio.
"Pa čuo sam da pričaš sa šefom već neko vreme." Šefom?
"I rekao mi je kako si bez poštovanja i nepristojno pričala s njim." Čekaj šta?

"Želi te u svojojvl kancelariji sutra ujutru." Čekaj
"Gospodine, nemam pojma o kome pričate." Rekla sam i prošla rukom kroz kosu.
"Čekaj, nisi znala? Trebao sam da ti kažem ko je šef. Zaboravio sam da on nikad nije bio ovde dok si radila, zbog poslovnog puta." Rekao je.

"Onda mi molim vas pojasnite." Pritiskala sam.
"Zove se Nikolaos Darmetir. On je jedan od najuspešnijih biznismena na svetu. Njegov posao ide od manjih radnji, kao što je ova, do najvećih." Informisao me je.

"Da, ali još ne znam. Ja nisam pričala sa takvim." Uzdahnula sam.
"Oh stvarno? Rekao mi je da si mu rekla da ne poseduje ovo mesto i da si ga ostavila da čeka." Rekao je. Čekaj, šta.

"Oh moj...Nisam znala ko je on." Branila sam se.
"To sam shvatio. Kako god, trebaš da budeš srećna što mi nije rekao da te otpustim. Bar imaš šansu da se izviniš i kažeš mu da nisi znala ko je on." Rekao je i klimnula sam glavom.

"Pa gde je njegova kancelarija?" Pitala sam ga i dao mi je karticu.
"Sve je ovde. Trebaš biti tamo u 9 sati i molim te budi tamo na vreme, važno je ako želiš da zadržiš posao." Rekao je i ustao, ispraćujući me do vrata.
"Hvala vam, pokušaću da stignem na vreme," osigurala sam ga i izlašla iz kafića.

Pozdravili smo se i krenula sam ka autobuskoj stanici. Išla bih kolima da ih imam. Život u Čikagu nije jeftin, verujte mi.

_______

Kada sam stigla kući glasno sam uzdahnula i sela na kauč u mom apartmanu veličine kutije za cipele. Mogu ponovo da kažem, život u Čikagu nije jeftin. Ali naravno da nisam verovala prijateljima i porodici iz Utaha kada su mi to pričali. Oduvek sam htela da živim ovde.

Ne znam šta je to, ali sam samo bila dirnuta ovim gradom i načinom života u njemu. Odmah posle srednje škole sam morala mnogo da radim da bi mogla da uštedim da živim ovde. Ne kažem da se kajem, mogu samo da kažem da sam zamišljala da će biti lakše.

Odrasla sam sa bakom i dekom. Bili su strogi, ali većinom vremena su bili najsladji par ikad. Moji roditelji su umrli kada sam bila beba. Ne mogu da se setim njihovih lica ali znam da su me voleli. Ima jedna slika od njih dvoje, držeći me nakon rodjenja. Držim je u novčaniku, verujući da me uvek čuvaju.

Lagala bih kada bih rekla da sam imala lak život. Ali stvari koje su mi se dešavale su me ojačale. Učinile su me onim što jesam danas i iako nisam bogata ili imam najbolji posao ja nastvaljam, jer je to ono što uvek radim.

Nisam shvatila da sam se zamislila dok nisam videla sam. Već je jedan sat a moram da ustanem rano ujutru, ustvari danas.

Zevnula sam i otišla u kupatilo, brzo se tuširajući i ušuškala se u krevet. Čim je moja glava dodirnula jastuk i pre nego što sam i shvatila, zaspala sam.