Uzdahnula sam kada sam videla gde se nalazim. Plašim se visine i nikad nisam volela ovakve zgrade, ali ovaj pogled je neverovatan. Možeš da vidiš ceo Čikago.
Kada sam se naterala da pogledam u čoveka koji me je pozvao ovde i zamalo da ponovo uzdahnem. Umesto jednog čoveka, ispred mene su stajala tri čoveka sa različitim izrazima lica.
Jedan je izgledao prilično ozbiljno sa prekrštenim rukama i sa poker licem. Nosi crno odelo sa plavom kravatom. Kosa mu je zalizana nazad i njegove cipele su izgledale skuplje nego moj ceo život. Oči su mu braon boje i ima oštru 'jawline' na kojoj ima malu bradu. Vidi se da pokušava da ima bradu.
Čovek koji se navaljuje na sto je prilično zgodan. Njegova prljavo plava kosa je čupava i njegove oči sijaju iz zabave. Zašto? Sra- ne znam. Nosi tamno plavo odelo sa crnom kravatom. Njegovo lice izgleda kao da će uživa u predstavi koja će se desiti, izgleda...slatko? Mislim zgodan je ali izgledao jao mali bogataš koji lomi srca.
Moje oči su pale na poznate. One koje su pratile svaki moj korak u kafiću. Progutala sam kada sam videla da je ustao i zakopčao svoj sako. Njegova kosa je crna i očešljana unazad. Odelo mu je crno-sivo. Njegovo lice ne odaje bilo kakve emocije dok su mu usta stisnuta i gledao me kao da kopa rupe u mene. Zašto je toliko vruće ovde?
Pokušala sam da ne izgledam previše uplašeno od njega i njegovih kolega, možda? Ali teško je kada znaš da ne pripadaš ovde. Pročistila sam grlo kada sam videla da niko ne planira da priča.
"Oh, ti mora da si Lucia." Plavušan je rekao i pružio mu ruku. Klimnula sam glavom, zbunjena zašto me zove po imenu, ali uzmem njegovu ruku. On mi se nasmeje odozgo, pokazujući rupice. Oh Bože.
"Ja sam Leonard a ovo je Sean. Mi smo....Nikijevi prijatelji." Završio je i namrštila sam se. Ko je dođavola Niki?
"Ko je-"
"U redu, dosta ćaskanja, vratimo se poslu. Sedite gospodjice Brooks." Darmetir je rekao.
Uradim kao što kaže i on sedne preko puta mene.
Buljio je u mene, zbog čega sam spustila glavu izbegavajući da ga pogledam. Umesto toga sam gledala kroz prozor, prateći ogroman autobus.
"Da li znate zašto ste ovde?" Pitao me i u uglu oka mogla sam da vidim kako ostali momci sedaju na kauču sa leve strane sobe. "Z-znam. Stvarno mi je žao zbog svog ponašanja. Nisam znala da ste to vi do juče." Završila sam i čula smeh iza mene. Nisam smela da se okrenem da vidim uzrok toga zbog strogog pogleda koji ne drži. Ali znam da je to Plavušan koji sada udara njegovo koleno.
"Zašto misliš da je ovo smešno?" Pitao me je. Šta sam ja uradila?
"Izvinite?" Pitala sam šokirano.
Ustao je i došao do mene. Progutala sam kada mi se uneo u lice.
"Pitao sam zašto misliš da je ovo smešno?" Pitao je sa stisnutim zubima.
"Gospodine, ne razumem," rekla sam i vratila sam se unazad, grebajući pod metalnom stolicom.
Izgleda da je shvatio da mi je neugodno i on se vratio. Nakon što se ispravio, pogledao je u muškarce iza mene i klimnuo glavom.
Ustali su i uzeli me za ruke. "Bolje bi bilo da sam kažeš gde se nalazi." Plavušan je rekao.
"Šta radite? Da li ste normalni? Pustite me!" Drala sam se.
"Hoćemo, nakon što nam kažeš gde je." Ponovio je. Počela sam brže da dišem u panici. Počela sam da vidim crne tačke i znala sam da ako nastave da me drže da ću se onesvestiti.
"Molim vas, pustite me. Samo želim da zadržim svoj posao. Onesvestiću se ako me ne pustite sada." Zamolila sam. Mogu da vidim kako je nešto prošlo u njegovim očima kad se povukao, gledajući u velikog dečka koji je nastvio da me proučava.
Namrštio se i približio mi se. Pogledala sam u Plavušana koji mi je dao pogled izvinjenja.
"Ti ne znaš o čemu pričamo, zar ne?" Darmetir je pitao i protresla sam glavom, ne verujući svom glasu.
"Momci, ostavite nas nasamo," naježila sam se od njegovih reči.
Klimnuli su i sledećeg trenutka sam ostala nasamo sa najustrašivijim ali i najzgodinijim muškarcem kojeg sam u životu upoznala. Seo je na svoju stolicu i počeo da kuca nešto na telefonu i ignoriše me. Počinje da me nervira njegovo ponašanje i pre nego što sam shvatila, ustala sam, uzela torbicu i krenula ka vratima. Nijedan posao nije vredan ovog zbunjujućeg sranja ovde.
"Gde misliš da ideš?" Mirno je pitao. Nije ni pokušao da ustane tako da sam ga ignorisala i izašla, prolazeći pored dva mušlarca koji su izgledali veoma zbunjeno. Ignorisala sam ih i promumlala brzo dovidjenja starici, čije sam ime zaboravila. Dala mi je osmeh i pritisnula sam dugme na liftu.
Strpljivo sam čekala lift dok sam osećala poglede iza ledja.
"Zadnji put te pita. Gde misliš da ideš?" Pitao je iza mene. Okrenula sam se da ga pogledam.
Velika greška, jer kada sam ga pogledala zamalo sam počela da plačem. Zamalo, deco.
"Kući," rekla sam i čula kako je lift došao. Okrenula sam se i ušla unutra. Bila sam iznenadjena što me je pustio bez svadje.
Sve što znam je da definitivno gubim posao jer ne dolazim ponovo da vidim ovog čoveka. Ne kažem da sam uplašena ali samo izgleda zastrašivajuće. Žao mi je njegovih prijatelja i porodice.
To znači sa sutra moram da tražim posao.
Glasajte i komentarišite, ne budite tihi čitalac xx
YOU ARE READING
A Cookie for the Big Boy
Romance"Uradi to ponovo." zarežao je. Zatvorila sam oči, suze su već počele da se stvaraju u očima. "Plači. Pokaži mi koliko si uplašena." Zagrizla sam usnicu kako bi vratila suze kada mi je disanje postalo ubrzano. Oh sranje, ovo se ne dešava sada. "P-pus...
