Supernatural pack

Kiss.

Otvorim oci, te se susretnem sa parom kestenjastih ociju.

Disanje je i dalje bilo otezano. Pokusala sam da zvucim sto uverenije.

"Stvarno, dobro sam, okej? Samo mi treba malo vazduha.", krenem da ustanem, ali se vratim u sedeci polozaj.

"Obecaj mi da me neces pretuci zbog ovog sto cu da uradim.", i dalje mi je drzao ruku. Zbunjeno ga pogledam.

"Sta br..?", prislonio je svoje usne na moje i nezno me poljubio. Ne znam zasto, ali samo sam se prepustila.

Poljubac je trajao nekoliko sekundi, a onda je odvojio nase usne i pogledao me.

"Uzeo si mi dah i tako zaustavio disanje. Ha..", nasmejem se kao i on.
"Mozes li da ustanes?", ustane i pruzi mi ruku. Cvrsto ga stegnem, pa pokusam da se podignem ali krenem da padam. Brzo me uhvati oko struka, dok ja obavijem ruke oko njegovog vrata.

"Ti si novi ucenik, zar ne? Imamo matematiku zajedno.", pokazem na ucionicu.

"Kako to da tvoja drugarica Lily nije dosla da ti pomogne? Ili taj nastavnik, trebalo bi da primeti.", zbunjeno ga pogledam.

"To je Smith, ludak, njega zanima samo matematika. A Lily verovatno nije dozvolio da izadje jer sam imala ovakve slucajeve i pre. Samo, tada sam morala sama da se snadjem, nije bilo novog ucenika cije ime, usput..ni ne znam.", malo se zagledam u njegove oci. Drugacije su. Kao da postaju zelene sa strane.

"Mislim da sada mozes da hodas.", zvucalo je kao da pokusava da se izvuce, ali istina, mogla sam da hodam. Spustim ruke sa njegovog vrata, a on skloni svoje sa mog struka. I tako krenemo u ucionicu.

"Ah evo ga novi ucenik! Zelim da svi pozdravite mog sestrica koji je upravo dosao iz Amerike. Predstavi se.", po prvi put u zivotu videli smo Smitha presrecnog. To se skoro nikad nije desavalo, osim kad mu je rodjendan pa nas samo tad ne pita.
Sednem na svoje mesto.

"Lily, dobro sam. Ispricacu ti sve posle.", sapnem joj i nasmejem se jer se ona vec siroko osmehivala.

"Ja sam Daniel Edwards. Dolazim iz New York-a.", razgledao je razred.

Nisam ni shvatila koliko je ovaj decko lep. Braon oci, sada skroz braon, smedja kosa, podignuta gelom, veoma zgodan, moze se reci sportista, prelep stil oblacenja, skroz beli i pravi zubi i po mom misljenju veoma pametan.

Sedne u svoju klupu u poslednjem redu, vadeci knjige, sve devojke su otvorenih usta gledale u njega.

Osetim kako mi telefon zavibrira, pa ga otkljucam i otvorim poruku.

Lily: "O Boze, da li si ga ti poslao!?"
Ja: "Nisam ja nikoga poslala."
Lily: "Stvarno Emma, stvarno?"
Nasmejem se, pa vratim telefon u dzep. Pogledam ga i nasmejem se, sto on takodje uzvrati.

Zazvonilo je poslednje zvono za danas. Spakujemo knjige, te krenemo ka kolima.

"Ti imas TOLIKO toga da mi ispricas! Opet si imala otezano disanje! Usla si u isto vreme sa PRESLATKIM novim ucenikom i sve mi nesto mirise da ste se vec upoznali! Ispricaces mi sve, ili ides peske kuci!", pocela je mahinalno da mlati rukama, na sta sam se nasmejala.

"Ispricacu ti sve u kolima..", sednemo u kola pa joj sve ispricam.

"Emma Mannaro je zvanicno najsrecnija osoba na planeti! Vidis, rekla sam ti da ce ti jednom i to tvoje disanje pomoci! Plus, gde ces bolji pocetak nove skolske godine,", ugasi kola, jer smo stigle do njene kuce.

Trening lacrossa pocinje za sat vremena, tako da se odmaramo kod nje.

"Lily, rekla sam ti. Ove godine nema momaka za mene. Poslednja zelja moje mame je bila da postanem doktor. To ne mogu sa losim ocenama. Jer, ja nisam ti. Ne mogu imati dobrog decka i imati dobre ocene.", udjemo u njenu sobu, pa se bacimo na krevet.

"Ma molim te. Kada sam ja imala dobrog decka? Ukoliko si zaboravila, prosli decko je bio ludak koji je opsednut vampirima. Ako ti tu vidis dobro, mislim da treba da posetimo psihijatra.", blago se osmehne i potapse me po ramenu.

Nekoliko minuta lezimo u tisini koju ja odlucim da prekinem najbitnijom temom.

"Nemas pojma koliko sam srecna jer je nasa peticija za lacrosse tim uspela. A da ne zaboravimo i onu peticiju gde devojke mogu da nose prave kacige.", ustanem sa kreveta, te sednem za radni sto i otvorim nasu Bucket list svesku u koju upisujemo nase ciljeve od 2 razreda osnovne skole.

"Sta mislis, hocemo li da upadnemo u tim? Mislim, sta ako nismo dovoljno dobre?", upita me dok se igra sa narukvicom.

"Lily, ovo smo sanjale od kad smo pocele da se druzimo. Ako ne uspemo, probacemo ponovo, vezbacemo, treniracemo, ali upascemo. Videces.", samouvereno kazem, te uzmem stapove i torbe ispod kreveta.

"Zelis da upadnes? Veruj u sebe.", bacim joj stap i tamno zeleni dres na kom pise 'O'Steen'.

"Idemo. Vreme je da pokazemo sta znamo."

Evo ga drugi deo nakon skoro dve nedelje. Prosla prica mi je brze rasla od ove, a iskreno, mislim da ce ova biti bolja. Pozovite prijatelje i ako vam se svidja komentarisite i glasajte.🕵🏼‍♀️⚡🐺