Supernatural pack

Werewolf truth.

"TATA?!", zbunjeno i uplaseno se proderem. Srce mi je jako lupalo, a disanje se otezavalo.
"Ne mogu.. Ne mogu da disem..", sela sam na pod i nagla se na neku policu.

"Sta si ti?", seo je do mene, pa mi je dodao pumpicu.
Nakon sto sam je iskoristila stanje se vratilo u normalu. I dalje smo sedeli i gledali u neodredjeni tacku.
"Da li znas sta Mannaro znaci na italijanskom?", upita me. Odmahnem glavom.

"Mannaro znaci vukodlak. Tvog dedu je 1790. godine ugrizao vuk, ali je on nekim cudom preziveo. Doktori su radili milion pregleda i pokusavali da pronadju bilo sta, ali uzaludno. Iste te godine, na pun mesec, ubio je sedamnaestoro ljudi, a tvojoj babi je zadao prilicno teske povrede. Opet, i tvoja baba je prezivela na cudesan nacin. Ispostavilo se da je i ona postala vukodlak jer su povrede bile poprilicno duboke. Od tada, svaka sledeca porodica Mannaro ima istu porodicnu tajnu.", pazljivo mi je pricao, a ja sam jos pazljivije slusala. Imala sam milion pitanja da ga ispitam, pa sam pocela sa onim najociglednijim.

"Da li sam i ja vukodlak?", klimne glavom. Srce mi je poskocilo. Nakon krace pauze, odlucim da nastavim razgovor.

"Kako to da nemam kandze ili svetlece oci kao ti? I da li je i mama bila vukodlak, ako jeste, kako to da je umrla?", glava mi je bila pretrpana. Nisam znala odakle da pocnem. Mogli bi da ostanemo ovde celu noc, dan.

"U tome i jeste problem. Tvoja majka je takodje bila vukodlak. Njena porodica je trece koleno vukodlaka. Da bi neko ubio vukodlaka, potrebno je vise od jednog metka."

"Taj metak je bio poseban. Da li znas od cega je napravljen?", znatizeljno pitam. Ovo je prvi put da stvarno pricamo o njenoj smrti. Kad god bih pocela razgovor o toj temi, rekao bi kako ima posla i da cemo pricati kasnije. A tog kasnije nema.

"Svetlo srebro. Mozda sa vucjom travom. Ako su ta dva bila spojena, otrov bi odmah dosao do srca.", govorio je veoma sporo. Vidi se da mu tesko pada ovo, pa promenim temu.

"Sta je sa ostalim ubijenim ljudima, da li su i oni bili vukodlaci? Jer ako jesu, pitanje je vremena kada ce da napadne i nas, zar ne?"

"Ne mislim da je ovde samo jedan lovac. Mislim da ih ima preko 50. I ne mislim da love samo vukodlake, vec i vampire, vestice, hibride, wendige i ko zna kakva jos stvorenja. Zapamti samo jedno, jedan od njih ce ti se sigurno uvlaciti i htece da postanete prijatelji. Zato, drzi oci sirom otvorene.", ustali smo i krenuli smo ka izlazu.

"Nisi mi odgovorio na pitanje. Kako to da nemam kandze ili svetlece oci? Imam sesnaest godina i ne znam kako se cudne stvari ne dogadjaju...", sledim se u mestu. Ja jos uvek imam petnaest godina. Sta ako...

"Ne, Emma. Nemas jos sesnaest. Punis ih tek u petak. Ali shvatila si vec. U petak neces samo dobiti kandze ili oci, vec i snagu, bes, agresiju, zudnju za ubijanjem. Zeleces da ubijes svakog ko ti se nadje na putu, cak i mene.", taj scecario mi se vec odvijao u glavi. Sta ako misao postane stvarnost? Sta ako stvarno ubijem nekoga?

"Ali zar nisu na vestima pre neki dan rekli da je tada supermesec? To znaci da je mesec u petak najblizi Zemlji. Kako ces da me zadrzis? Mislim da bi ona tamo prostorija mogla da me zadrzi, zar ne?", pokazem prstom ka metalnim vratima, a onda nastavim, "Ja sam jedina ludaca koja svake godine racuna da je vec godinu starija nedelju dana pre rodjendana!", tata se nasmeje, pa videvsi ga, nasmejem se i ja. To radi i on. Konacno krenemo ka izlazu do kog brzo stignemo. Uvek mi se cinilo da se brze vratim nego sto stignem.

"Hoce li mi u petak, prestati ovo tesko disanje? Mislim, kada postanem vukodlak?", nista u zivotu nisam vise zelela nego da prestane. Osim da je mama ziva naravno.

"Daj mi ruku.", brzo kaze, a ja mu upitim zbunjeni pogled i isto tako ga upitam "Zasto?"
"Veruj mi. Samo mi daj ruku.", pruzim mu ruku, a on zamahne rukom i kandze se stvore.
Prvo odbijem da to uradim ali me on upita "Da li mi verujes?" i stavi ruke na moje obraze i pogleda me pravo u oci.

"Naravno, otac si mi. Zast..", nisam ni zavrsila sta sam htela da kazem, a odjednom sam osetila jak bol u ruci. Bila je to proprilicno duboka rana.

"Zasto si mi to uradio?!", krv je samo lila, ali je bol polako postajao sve manji, kao i rana.
"Ka..Kako?", i dalje sam gledala u mesto na kom bi trebala da bude rana. Obrisala sam krv maramicom, ali ni nje nije bilo toliko.

"Zaceljujes se. To je prednost vukodlaka. I koliko se secam, nisi se bar jednom razbolela, zar ne? Tesko disanje je samo tvoje trenutno psihicko stanje zbog smrti tvoje majke. Na tebi je da odlucis kada ce to prestati.", nastavio je da hoda do auta, dok sam ja malo stajala i gledala u ruku.

Izvinite sto nije bilo nastavka, ovaj deo vec duze vreme smiljam. Pisite mi da li je dobro ili jel zelite da pisem duze.