Pakao i raj

Moja Sara

Kao da se istorija ponavlja.
Budim se. Preplašena gledam oko sebe. Ovo mesto mi je poznato.
Okrenula sam se iza sebe.
Stajala su tri lika sa puškama.
Ustala sam i pogledala u njih.
-Šta hoćete od mene?!
Svi su samo slegli ramenima.
Ponovo sam se okrenula oko sebe. Da. Ovo mesto mi je veoma poznato.
U sobu je ušao niko drugi nego...
-Strahinja...- otrčala sam do njega i zagrlila ga
-Vidiš šta može da se desi... Imaš sreće što smo to bili mi...

Bilo mi je drago što ga vidim.
-Okej...Shvatila sam...Ali zato bi bilo najbolje da me ostaviš na miru. Ako se ja povučem i ne znam ni gde si,ni šta radiš,biće bolje po mene. Samo me pusti na miru..Molim te..Pusti me da se smirim..Samo me pusti..
-Milice,ne mogu da te pustim alo..
-Zašto?! Ako me voliš,molim te...Samo me ostavi na miru da se sredim malo.
-Okej...

___________________
Posle par nedelja preselila sam se u svoj stan. Ništa preterano,ali dovoljno za mene.
Krenula sam u teretanu,sve više počinjem da izlazim sa drugaricama. Vraćam se na pravi put. (Bar sam tako mislila)
Nema više kokaina,nema više ubistava,odvratnih scena...
Trebao mi je odmor.

Malta.
Na Malti je prelepo. Sama na plaži,čistim sebi um i misli.
Plavo more,sunce,leto. Prelepo leto.
Sve oko mene izgleda prelepo. Tako se osećam mirno.
Vratila dam se u hotel.
Tada mi je zazvonio telefon.
-Halo?- rekla sam raspoloženo i odmorno
-Milice...-začuo se Maretov glas
Odjednom sam se ponovo spustila. Raspoloženje je odjednom samo iščezlo.
Prekinula sam vezu i bacila telefon.
Udahnula sam tri puta i otišla da se tuširam.
Izjedao me je crv sumnje. Šta ako se nešto desilo Strahinji? Ili Sari?! Šta ako se nešto desilo mojim roditeljima?
Ne. Milice. Na odmoru si. Neće ništa bitno reći. Sigurno. Opusti se.
Uzela sam telefon i nazvala Mareta
-Šta si hteo?- pitala sam ga
-ovaj...Sara...
-Šta s njom?
-Poginula je.
Kao da se ceo svet obrušio na mene.
Ja sam kriva,ja sam je uvukla u to,ja sam uspela da izađem,ona je ostala. Umrla je...
Nisam bila ni svesna šta je rekao.
Prekinula sam vezu i odmah se spakovala i otišla za grad.
Na aerodromu me je sačekala mama
-Milice,dušo...

Pozvala sam Strahinju. Iskreno,odbijala sam da prihvatim tu činjenicu da je umrla. Mislila sam da nije istina. Bila sam ubeđena da nije istina.
Došla sam kod njega.
Otvorio mi je vrata sav onako skenjan i nikakav
-Jel istina..- skupljala sam suze
-Voleo bih da nije....
Zagrlila sam ga i počela da plačem.
Moja Sara. Celo detinjstvo smo provele zajedno. Moja Sara.
Osnovna škola,pa srednja...Sve one gluposti koje smo pravile zajedno,uvaljivale se u one tinejdžerske probleme. Prvi izlazak,prva cigara,prvi džoint. Sve smo prošle zajedno. Prošle smo zajedno i ovaj najteži period. Ja sam se izvukla a ona...ona nije...
Sedeli smo u tišini. Strahinja,Mare,Filip,Ogi,Ana i Teodora.
-kako.......- jedva sam izustila to
Prišao je Zuki
-Bila je koleteralna šteta. Bila je sa Maretom i...ispred zgrade su...ovaj...pucali su i...nju su pogodili. Poginula je na mestu..-rekao je Zuki
Samo sam se onesvestila.
I moj organizam je odbijao to da prihvati.
Kad sam se probudila,samo sam gledala u jednu tačku i plakala.
Strahinja me je molio da progovorim,da kažem nešto ali nisam imala snage.
U naletima bih samo jače počela da plačem i posle pet minuta bih se ućutala i ponovo nastavila tiho da plačem.
Strahinja je bio sa mnom. Držao me je za ruku i grlio kada dobijem napad plača.
Telefon je krenuo da mi zvoni kao lud.
Zvali su me Sarini i moji poznanici,novinari,neki random ljudi,pa društvo iz škole,društvo iz kraja... svi su zvali.
Nisam imala snage.
Moja Sara.
Zamislite svoj život bez svojih najboljih prijatelja. Pretpostavljam da ne možete ni da zamislite.
Čovek dok je živ mora da voli i poštuje sve što ima. Naročito prijatelje.

Moja Sara.