Pakao i raj

promise me!

U tom momentu krenula je opšta pometnja.
-Moramo da idemo Milice- rekao je Strahinja trčeći po stanu
-Ljubavi,zašto ja moram da idem tamo?- pitala sam tužno
-Moraš da se skloniš,pričali smo već o ovome. -rekao je Strahinja brzo pakujući stvari u kofer
-Ali...
-Milice..Nemoj molim te.. Već sam ti objašnjavao
-Ali kreni ti sa mnom....molim te- kroz plač sam ga molila da ide sa mnom
-Nemoj ljubavi ej...Molim te nemoj da mi otežavaš sve ovo- seo je pored mene
-Strahinja...
-Slušaj...Samo dok se ovo ne smiri.. posle ću doći po tebe..
-Ali ubiće te
-Jesam ti obećao da neće?
-Ali to ne zavisi od tebe...Strahinja jako se bojim..Samo molim te kreni sa mnom...Evo ako treba pobećićemo zauvek i ne moramo nikad više da se vraćamo ovde..Izaći ćeš iz ovog sranja i živećemo srećno negde daleko
-Milice ovo nije jebena bajka...Ovde nema vila,čarobnih štapića i jednoroga..
-Nije bajka ali može da bude..Naša bajka ej...
-Obećavam ti da ću doći po tebe živ i zdrav
-...
-Ja ću lično da dođem po tebe kad se sve ovo završi...
-Ako mi ne ispuniš ovo obećanje...Jako ću se naljutiti na tebe..Da znaš
-Alo...Rekli smo zauvek... jesi ti moja Bonnie ili ne?
-...
-Jel jesi?!- proderao se
-Da
-E onda neću suze i patetisanje...Ajde sad,spremaj se moramo da idemo...

Spremila sam se i odvezli su me on i Zuki na aerodrom
Grlila sam ga najjače što sam mogla. Sedajući u avion shvatila sam koliko ga volim. Do neba.
I više.
Život svoj bih dala samo da on nastavi da živi.
Sletela sam na aerodrom u Parizu.
Otečena od plača,morala sam da se saberem.
Na aerodromu me je čekala sestra. Valerija.
Ona je oličenje onih pariških devojaka.
Moda,ovo ono...Chanel,Gucci,Prada,Versace...
Pozdravile smo se i krenule u njen stan.
-Biće nam jako lepo,veruj mi- rekla je Valerija s osmehom
Klimnula sam glavom.
U mislima mi je bio samo on.
Svakog trena sam se pitala s kim je,gde je,da li dobro,jel sve okej...
Slala sam mu poruke kao luda a dobila bih uvek isti odgovor
"Sve je okej.Volim te."
Ali to mi nije dovoljno
Želim da znam svaku sekundu njegovog života.

Uveče sam ga nazvala na facetime
Bio je neraspoložen. A ja? Ja sam plakala.
-Uživaj malo ljubavi...Ne brini za mene,sve je okej. Za sada
-Za sada?!- odgovorila sam histerično
-Milice neću pričati s tobom sve dok se ne smiriš
-Okej,smirujem se...
-E tako

Još smo nešto ćaskali i onda se prekinula veza.
Zaspala sam u suzama. Kao i svako naredno veče.
Mesec dana sam provela u Parizu.
Krenule su poruke "Ne mogu sad,u gužvi sam."

Nisam mogla više.
Vratila sam se u grad.
Uletela sam u Strahinjin stan.
Tamo je sedeo jedino Zuki
-Gde je Strahinja?
-MILICE?!- zaprepasio se Zuki
-Gde je?!
-ZAŠTO SI SE VRATILA?!- proderao se
Tu sam mu objasnila da ne mogu više da izdržim.
Rekla sam mu da odmah krećemo tamo
-Milice...On..
-Zuki,molim te odvedi me dole...
-Nije dole...
-Gde god da je,vozi me do njega
-Milice......
-Zuki molim te
-Milice on je...
Tada sam se jako uspaničila
-...šta je?- pretrnula sam
-E ali ja ne smem da pričam o ovome..
-GOVORI GDE JE
-...
-Poslednji put te pitam gde je
-...
-G D E 
-U bolnici...Nije dobro...
Samo sam sela na krevet i prekrila facu rukama
-obećao je...-promrmljala sam
-Milice ja..
-Vodi ms do njega...
-Okej...
Odvezao me je u bolnicu
-Gospođice,ne smete tamo- rekla je sestra
-Skloni se iskasapiću te- odgovorila sam
-Alo! Ne može tamo!- ponovila je sestra
-REKLA SAM DA SE SKLONIŠ- gurnula sam je i ušla u njegovu sobu
Bio je bled...Modar..
Jel on to...
Udahnula sam i zadržala dah
Prišla sam krevetu
-Ljubavi...- tiho sam plakala
Na onom monitoru sam videla jako slabe otkucaje srca
Uzela sam mu ruku i poljubila
-Nemoj sad da mi umreš retarde jedan..Obećao si mi..
Krenula sam da ga drmam
-STRAHINJA BRE BUDI SE ALO... OBEĆAO SI
Ušlo je obezbeđenje i iznelo me napolje
Sedela sam danima u čekaonici bolnice
Odbijala sam hranu,vodu,sve...
Otišla bih kući da se istuširam i vratila bih se.
Bila sam zombi.
Smršala sam jedno 10 kila,bleda,sa podočnjacima. Spavala sam jedino kad zadremam u čekaonici.
Zuki i Mare su mi bukvalno gurali hranu u usta.
Vodu sam uzimala jedino kad mi se baš sloši.
-Milice,molim te,ajde kreni.. Ne možeš celu noć da sediš ovde...- rekao je Mare
-Ostavi me na miru...
I tako po ceo dan svaki dan
__________________________

Šta se dalje desilo saznaćete u sledećem delu...
Hvala što čitateeee alo❤️❤️❤️❤️