Sumrak: Novi početak

Poglavlje 167.

Belina perspektiva
- Lisa!- uzviknula sam. Pritrčala mi je i zagrlila me. Djelovalo je tako stvarno.
- Slušaj me Bela, nemam mnogo vremena.- rekla je te smo se odvojile.
- Čim se vratiš u stvarni svijet moraš reći Jiminu da ode što dalje od Forksa. Znači istog momenta mora da ide.- rekla je.
- Zašto?- upitala sam je.
- Gril, vraća se. Mora odvesti Elajdžu na sigurno.- njena figura je počela da blijedi.
- Lisa!- uzviknula sam.
- Reci im da ih volim.- bile su poslednje riječi prije nego je izblijedila.
- Tetka Bela?- trgnuo me je Elajdžin glas. Našla sam se ponovo kraj njega, pored kade.

Jiminova perspektiva
Počeo sam nekontrolisano da se tresem. Moja Lisa. Ipak nas posmatra. Pazi na nas.
- Jimin, odmah! Stvari su u mom autu u garaži. Ne svraćaj nigdje i ne pozdravljaj se ni sa kim. Odmah idi odavde.- ustala je naglo te sam i ja. Rozali je dovela Elajdžu te sam ga uzeo u naručje. Džasper mi je pružio pasoše i avionske karte.
- Srećno.- rekla je Bela. Klimnuo sam glavom i potrčao prema garaži. Stavio sam Elajdžu u dječiju stolicu na zadnjem sjedištu i svezao pojas.
Sjeo sam za volan i upalio auto. Kada se garaža otvorila malo je falilo da predjem preko Taehjunga. Ušao je u auto.
- Idem sa vama.- rekao je. Nisam imao vremena da se prepirem sa njim. Samo sam dao gas i uputio se prema aerodromu.
- Imaš li...-
- Imam, i pasoš i kartu.- prekinuo me je. Pogledao sam u čudu u njega.
- Kako znaš gdje idemo?- upitao sam ga.
- Vampir sam, sve znam. A i slučajno sam banuo dok su vam pakovali stvari te sam rekao Džasperu da i meni nabavi kartu. Išao sam kući po pasoš, sreća, došao sam na vrijeme.- rekao je. Klimnuo sam glavom.
Pogledao sam na zadnje sjedište. Elajdža je spavao.
- Onda, gdje idemo? Nisam stigao pogledati kartu.- upitao sam.
- U Koreju.- odgovorio je Taehjung. Uzdahnuo sam. Biću daleko od ovoga mjesta koje me je vezalo za sebe.
Napustiću Lisu. To je najbolja stvar koju mogu uraditi kako bi zaštitio Elajdžu. On je bio jedina najljepša stvar koja mi se desila poslije Lise.

...

- Gdje idemo?- upitao je Elajdža dok smo izlazili iz aviona. Tek se sada probudio i bio je izgubljen. Podigao sam ga u naručje dok je Taehjung držao naše pasoše na kontroli.
- Idemo da ti pokažem odakle sam došao.- odgovorio sam mu.
- A to je?- upitao je.
- Koreja.- rekao sam. Klimnuo je glavom. Ostatak hodanja po aerodromu je ćutao. Naslonio mi se na vrat i tako je ležao dok nismo došli ispred kuće gdje smo nekada živjeli nas 7. Taehjung je otključao vrata te se buka od točkića kofera proširila kućom.
- Kako je velika.- rekao je Elajdža i čim sam ga spustio počeo je istraživati.
- Kako to da je sve čisto i na svom mjestu?- upitao sam Taehjunga.
- Zvao sam Banga da nadje nekoga da pospremi malo.- rekao je i uzeo kofer u ruke. Odnijeli smo stvari svaki u svoju sobu.
Lijepo je vratiti se ali već me je hvatala nostalgija za Forksom.