Nikada ne odustaj |Editing|

Chapter 1

Približavam se školi, jos jedna nova školska godina, nista neubičajeno. Prva godina je proletela jako brzo, nismo je ni osetili. Možda je to samo bilo navikavanje, sada na početku druge, škola deluje drugačije. 

Danas je jako lep dan, sunce sija, što je za septembar retko. Ispred mene je ogroman natpis škole: „Privatna policijska srednja škola, Bristol".

Gospođa Violeta sa spiskom u rukama, srdačno dočekuje učenike na kapiji. Prilazim joj, što joj izmamljuje osmeh na licu, druga smo godina, nas zna.

„Gospođice Karter" ona pusti glavu ka spisku, označi da sam prisutna i podigne glavu „Dobrodošli u drugu godinu."

„Hvala Vam, Gospođo Violeta, kako ste?" osmehne se slabašno, pa me pogleda.

„Dobro sam, hvala ti. Da li se mnogo primećuje?" uvek je bila nervozna kada je trebao da počne prvi dan škole posle bilo kog raspusta.

„Ne, to samo ja vidim jer vas znam, samo se opustite, sve je u najboljem redu." osmehnem joj se veselo i mahnem rukom, dok u pozadini čujem jedno tiho, *hvala ti trebaće mi!*.

U dvorištu vlada pozitivna energija, jedino ovaj dan, novi učenici se upoznaju i stiču nove prijatelje. Za mene kažu da sam jako druželjubiva osoba, ali pre nego me stvarno upoznaš kažu da delujem hladno. Da budem iskrena ne smeta mi, volim da pored sebe imam samo one osobe koje mi znače i koje mi odgovaraju.

Ugledam prvi ljubavni par, ona je druga godina znam je od pre, ali on je nov momak.

Lep su par. Kada pogledam ka našoj klupi zateknem radoznale pogleda upućene ka meni. Neko je zauzeo klupu, jer su Kristina i Ben prešli na drugu, to mi se uopste ne sviđa.

Prilazim im bliže i primećujem kako razmenjuju poglede. Verujem da je Kris i Benu ovo jako smešno jer se svake godine ovo desi, pod tim mislim i na osnovnu školu u kojoj smo išli zajedno.

„Zdravo momci, mislim da je to mesto zauzeto!" oni me pogledaju pa se nasmeju.

„A ko to kaže?" Odgovore sarkastično.

„Ja, kažem!" ponovo se pogledaju, a zatim pogledaju okolo. Naravno da niko neće da im pomogne jer znaju da ne treba da se mešaju.

„Mislim da ste seli na zauzeto mesto, koje je moje i biću dobra i dopustiti vam da odete, u suprotnom..." Dečak koji je i ranije pričao se opet obrati.

„U suprotnom?"

„Biću primorana da vam kažem da u ovoj školskoj godini nećete upasti u elitno društvo, ostaćete potrčci, prva godina, verujte mi Alisa Karter drži do reči, pitajte bilo koga!" Oni se pogledaju i počnu mi se smejati u lice. U pozadini čujem Bena kako dobacuje, da su sada gotovi. Nisu oni gotovi ja sam gotova sa svojim strpljenjem.

„Ako je tako onda ovako, Ti si Vuk (dečak koji se sve vreme prepirao sa mnom), roditelji ti plaćaju školu jer si osnovnu završio sa dovoljnim prosekom, nisi nikada imao devojku i uvek si bio potrčko u osnovnoj skoli. A ti, Vilijame, mislio si da te nisam prepoznala?!" gledaju me zaprepašćeno, jedva gutaju knedlu u grlu, mislim da sam dovoljno rekla.

„Nadam se da sam bila jasna? Ako želite u našu ekipu morate da radite na sebi, ali imate potencijala...naravno ako ustanete sada."

„Mi, ovaj da, iskrslo nam je nesto, zar ne Vuče?" usmeri pogled ka ulazu i on samo potvrdi klimanjem.

„Videćemo se još!" hladno ga pogledam, ali klimnem glavom.

„Kada god budete spremni, tu smo!" nasmejem se i sednem, kako ih posmatram da se odaljavaju tako su Kristina i Ben sve bliži meni.

„Bila si blaga srećo. Nadao sam se gorem!" Ben mi prvi priđe, zagrli i šapne na uho. Nasmejem se iskreno i samo klimnem glavom.

„I ja sam mislila da nastavim, ali kada sam videla da se posle prve rečenice uplašio, bilo mi ga je žao." Kristina se samo nasmejala sebi u bradu i nastavila da posmatra ostale.

„Mislim da bi trebali da uđemo, dosta je drame za danas!" doda Kris i mi polako ustajemo i krećemo ka školi.

„Hajdemo."

Nastava je protekla kao i svakog prvog septembra, predstavljanje novih nastavnika, susret sa mojom suštom suprotnošću i najdraža „miljenica" škole Ema, napokon smo se srele danas, ona mene mrzi, razlog, da budem iskrena ne znam, ali jedno znam, ona je najgora osoba u celoj skoli.

„Alisa , da li si čula novosti?" okrenem se ka Kristini.

„O čemu je reč?" pokloni mi najveći osmeh i to me podstakne da se stvarno zapitam o čemu je reč.

„Dolazi nam novi učenik. Kažu da je presladak, i da, posle se doseljava i njegov drug. Ali on tek na polugodištu, jedva čekam da upoznam ovog sada, kažu da dolazi pri kraju nedelje." U redu, ovo će ipak biti zanimljiva godina za Kristinu.

„Dobro Kris, diši!" Ona samo prasne u smeh.

„Ne zezaj me Al, znas ti dobro na šta sam mislila, ovog prvog ostavi meni, a kad dođe njegov drug upoznaćemo te, treba ti malo emocija devojko, vidi na šta ličis!"

„Dobro, dobro, predajem se! Upoznaću, samo ućuti sada." I tako ona srećna nastavi da sluša nastavu, se ja nakon ovog razgovora sećam prosle godine kada sam imala petnaest.

*GODINU DANA PRE*

Sunčevi zraci obasjavaju moju sobu i osećam vibriranje pored glave, pitam se ko je ovako rano. Napipavam telefon na stolu I uzimam ga. Na ekraju je osvetljeno Ianovo ime i nasa zajednička slika u pozadini, u pitanju je poruka, koju odmah otvaram.

*Alisa moramo da se nađemo, moram nešto da ti kažem. Jednostavno pročitaj poruku do kraja, znam da grešim, ali se nadam da ćes mi nekada oprostiti. Prekidamo, nije sve do mene, tako mora da bude, volim te jedina, Al moram da idem, idem odavde. Ako želis da me vidiš nađemo se u našem parku. Jedino to mogu da učinim da se vidimo poslednji put. *

*SADASNJOST*

Tog dana se jako dobro sećam, od tada nisam više ista, on je otišao, nismo se našli, nisam mogla, Kris je tog popodneva došla do mene i tešila do kasno u noć.

Nisam ni slušala predavanja sve dok me Kristina nije prodrmala.

"Hej devojko, pusti tu svoju maštu, hajde zvonilo je, idemo na ručak." Klimnem samo glavom i ustanem prativsi je.

U holu škole i po hodnicima mogu se videti samo različite glave koje vire ne bi li prvi izašli kroz vrata I otišli u menzu ili do obližnje prodavnice, mi kao po običaju imamo naše mesto i u kantini.

U toku ručka nam se pridružuje Ami, meni jako draga cura, ona je Kristinina najbolja drugarica još iz osnovne škole, jako je simpatična i zanimljiva.

"Zdravo drugari, vidim danas je raspoloženje na nivou." Mi klimnemo glavom i ona nam se pridruži u doručku."

U toku ručka nam jave da možemo otići kući jer je nastava završena za danas, ne žele nas zadržavati odmah prvog dana, mi se dogovaramo da odemo do biblioteke po neke stvari za ovogodišnje seminarske radove i lektire. Na putu ka biblioteci meni stiže poruka od mame "Pozovi me, hitno je!" .

Sofija Karter, moja draga majka, razvedena žena sa dva deteta, tesko je sve postići, razumem je, ali ja sam tu, trudim se koliko god mogu da nadoknadim sve što je potrebno. Pomažem joj tešim u teškim trenutcima, kada me iznervira odem u šetnju, ne želeći da se posvađamo, u zadnjih par meseci smo se dosta udaljile. Ona je počela dosta da izlazi sa drugaricama, to me jako čudi, jer je ona jako zatvorena osoba.

Pretražujem kontakte i pozivam je, posle dva tona se javlja I počinje histerično i glasno da priča, sto nije neka njena odlika.

"Kada se zavrsi nastava dođi pravo kući, moramo ozbiljno da razgovaramo. Bilo bi poželjno što pre, nemam puno vremena." Dok zbunjena slusam svoju majku ni ne primećujem da mi je spustila slušalicu.

Dok razmišljam o maminom pozivu ne primećujem da smo već stigli. Ulazimo i ove godine draga bibliotekarka nas uslužuje i pomaže da nađemo sve odgovarajuće knjige. Nakon par minuta im kažem da moram da požurim i krenem kući objašnjavajući im usput sve o pozivu.