Nikada ne odustaj |Editing|

Chapter 5

Budi me jutarnji cvrkut ptica. Ustajem, umivam se i kuvam prvu jutarnju kafu. Tata je u noćnoj smeni večeras, tako da danas idem i vraćam se sama iz škole, verovatno će svaki dan biti tako, kod se ne popravi situacija. 

Uzimam mleko iz frižidera i sipam u činiju sa kornfleksom. Odlazim u dnevn boravak i upalim tv, dok jedem žitarice i menjam kanale vidim na vestima da sve policijske škole u zemlji  zbog praznika ne idu na nastavu danas, nego na probni terenski rad "Molim?" kakav sada terenski, rekli su da imamo to tek u trećoj godini. Kucam Kristinin broj i pozivam je.

"Hej, čula sam na vestima da imamo terenski rad, o čemu se radi?" pitam je i dobijam kikotanje sa druge strane. "Hej, da, imamo probni danas, ne trebaš ništa da nosiš, samo neku torbicu sa jednom sveskom i olovkom."

"Bas sam se ponadala da nema uopšte škole, čekas me na stanici?"

"Da, da, oko pola jedan si ovde, tako?"

"Da, javim ti kad stignem..." Okrećem očima i spustam slušalicu. Odlučila sam da danas ne učim, a i onako nemam ništa specijalno. Otišla sam u sobu, uzela papir i olovku, pojačala muziku i počela da crtam, crtanje je jedan od mojih "ventila", sav bes i tugu izbacujem na taj način, to me opušta, neko piše, neko peva, ja crtam.

Tata je išao u istu školu kao i ja i tamo upoznao mamu u četvrtoj godini, godinu dana kasnije dobili su mene, nakon šest godina dobila sam brata.

Posle bratovog osmog rođendana su se razveli, tada sam bila peti razred i ja teško podnela njihov razvod tatinu selidbu i odluku da moram ostati sa Sofijom. Od tada sam sa njom u jednom od najgorih odnosa, razlog samog razvoda je Sofijina prevara, jednom sam je i sama uhvatila na delu. Nekoliko puta kad je tata bio u noćnoj smeni, dolazio je jedan visok čovek, tamne puti i kratko ošišane smeđe kose, imao je zelene oči, koliko se sećam. Edvard, moj otac nikad ga nije voleo, poznavali su se privatno, taj čovek je Sofijin prijatelj još iz mlađih dana, tako da tata nikad nije sumnjao u njega, do jedne večeri kada se vratio kući u sred smene da uzme dokumenta koja su mu ostala, gde ih je i zatekao.

Dolazim do škole, hodam ka školskoj sali, rekli su nam da je stigao novi učenik koji je trebao da dodje na polugodištu. Otvaram vrata ženske svlačionice, ostavljam torbu na malu klupicu u uglu i presvlačim se, ne znam koliko ćemo danas da vidimo od terenskog rada.

U sali su nam saopštili da nažalost nećemo imati terenski rad, već dva časa fizičkog i da smo posle toga slobodni, jer se situacija u policiji zakomplikovala oko tog slučaja i da ne smeju, da nas izlože riziku, da slučajno neko od nas ne bi stradao u pucnjavi ili nečemu sličnom.

Počinjemo sa zagrejavanjem, devojke ispred mene komentarišu novog dečka, koji polako poprima velike simpatije devojaka. 

Odvajamo se za vežbe i nakon istih delimo se u dve grupe za odbojku. Ja sam nažalost u Eminom timu, ta devojka i ja se ne podnosimo od prvog dana kada smo se upoznale, stalne svađe i prepirke sa njom su mi već postale svakodnevnica, jer ta mala uobražena bogatašica misli da može da priča i radi šta hoće.

Trenutno smo izjednačeni na dvadeset četiri za nas i dvadeset četiri za njih, igramo meč poen i lopta je u mojim rukama, znači gubimo, nikada nisam znala nijedan sport, nisam taj tip osobe, nisam dobra u sportu. Odbacujem loptu uvis i udaram, na svu sreću prebacujem preko mreže, možda ovo i ne bude katastrofa kakvoj sam se nadala, možda me Ema ipak pohvali jednom u životu, iako mi ništa njeno ne treba, pa ni pohvala posle svih laži i prevara koje mi je učinila.

Dok sam bila udubljena u svoje misli nisam ni primetila loptu koja se vraća ka meni, ostala sam zaleđena, dok lopta prolazi tik pored mene. Perifernim vidom posmatram Emin izraz lica, kipti od besa.