Nikada ne odustaj |Editing|

Chapter 2

Nakon nekih petnaestak minuta koliko nam je trebalo da pronađemo sav potreban meterijal izlazimo iz biblioteke, ja im se izvinjavam i brzim koracima krećem kući.

Pola sata hoda i dolazim ispred kuće gde zatičem mog brata Majk-a kako sedi na stepeništu kuće i gleda ka gradu. Kuća je imala prelep pogled ka gradu, Majk i ja bi stalno izlazili ispred vrata i gledali grad, zalaske sunca, ali ne razumem zašto sedi tužan sada, ima li to veze sa mamom? Ili se njemu nešto desilo?

Dolazim do stepeništa i sedam pored njega.

"Hej, da li je sve u redu?" pitam ga tiho da ga ne bih preplasila jer se baš udubio u svoje misli.

" Zašto mi nisi rekla, kakva si ti to sestra, ovako je sve u redu, a kada se nešto desi i kada se sve menja tada ja ne postojim?" priča oštro, ljuto i sa malo straha u sebi, ne mogu da ga prepoznam i o čemu on priča, nista ne krijem od njega.

"Ali ne krijem nista od tebe, o čemu se radi?"

" Ne uopšte, zašto onda ne znam o preseljenju kod majkinog novog dečka, bogataša? " Šta? Čekaj mi se selimo i ona to meni nije ni rekla?! O čemu on to priča?

" Ma hajde sigurno se zeza." Iskreno se nadam.

"Ti Al stvarno ne znaš? Mislio sam da znas, da ti je rekla ranije? "

Šta to? Zar ima još?

" Šta mi još nije rekla?" Ako ne doživim infarkt sada neću nikada.

" Selimo se danas!" Da li, on, to, ozbiljno?

"Baš si smešan, ne možes me prevariti tvojim podmuklim šalama Majki. Okej dosta je bilo novog prenka, ovaj je bio dobar."

" Nije prank ozbiljno ti kažem, mama je spakovala svoj kofer čeka nas, ja sam izašao da sačekam tebe"

" Molim, ona se spakovala i čeka mene, a da pre toga nije ni pričala sa mnom i da me nije pitala šta ja želim?!" To ćemo tek videti nikud ja ne idem.

Ulazim u kuću i zatičem mamu kako sedi za stolom i pravi sendviče, ma ona je očigledno poludela. Krećem ka njoj i shvatam da nije čula da sam ušla.

"Ti si stvarno mislila da ću ja ostaviti sve i da ću otići sa tobom? I jos da mi ništa ne kažes da ne pričas sa mnom o ovome?!" Gledam u nju očima punih besa i na ivici sam suza. Mama me gleda svojim oštrim pogledom, verovatno ljuta jer joj se suprotstavljam.

"Pa kad bi više vremena provodila sa mnom možda bi i znala šta se dešava u mom životu!" Bez imalo nežnosti i objašnjenja mi se suprotstavlja, ma do kada ću ja ovo da trpim, ja idem kod oca, više neću provesti ni dan ovde, ni jedan jedini dan.

"Znaš šta zašto se ja uopste svađam sa tobom?"

"To se i ja draga moja pitam?"

"Zar samo to imaš da kažeš? Zar mi je ovo hvala što sam te podržavala sve ove godine, zato što sam trpela prodike kako nemamo novac, kako sam, kada mi je god bilo teško išla napolje, a ne tebi se žalila, jer si imala "puno posla", jer sam izgubila dosta prijatelja, nisi me puštala da izlazim, pa pobogu imam šesnaest godina, šta je loše jednom ili dvaput mesečno otići u grad, ali ne vise, idem kod oca, to je jedino što ću ti reći i znaš šta? Nije me briga hoćes li plakati ili tražiti od oca da me vrati, jer i sama znaš da to neće učiniti, nisam se nadala da će doći ovaj dan, ali izgleda da je dosao."

Kada sam zavrsila svoj govor za koji mislim da je trebao pogoditi, okrenula sam se i bez reči posla ka sobi, nadala sam se da će me barem zaustaviti, da nije tako loša majka, da barem misli na mene, ali ne. Ona misli samo na sebe.

"Alisa, sačekaj!" Mama me zaustavlja dok gazim poslednji stepenik.

"O napokon si se setila?" Sečem je pogledom i otresito odgovaram, ona me gleda sa suzama u očima i otvara usta da nesto kaže.

"Gle Al, ja sam ostavila tvog oca jer nije mogao da se brine o vama, a ja sam morala da radim i da vas čuvam, nemoj da budes nezahvalna nakon svega" Ma šta ona?

Ona je skroz skrenula s uma, da li ona čuje sta priča, ostavila oca? Pa lično sam je zatekla sa tim, tim idiotom od čoveka i krila sve dok je tata nije otkrio. Tata meni nista nije rekao jer je mama bila stroga i morala sam da krijem, ali dokle vise, dokle više da je slusam, ne, ne, to vise neće da se desi.

Samo sam je pogledala pogledom punim mržnje i otrčala u sobu. Kada sam ušla u očima sam osetila blago peckanje, setila sam se svih lepih i tužnih dana provedenih zajedno.

Počela sam da plačem, spustila sam se niz vrata, sklupčala se i jecala. Posle nekog vremena čujem iznad glave kucanje, verovatno je mama. "Odlazi, ne želim nikog, ostavite me!" jecam i pričam nekome iza vrata.

" Al ja sam Ben, hoćeš li možda da razgovaramo?" Ben, napokon neko sa kim mogu da pričam. Ustajem i otvaram mu vrata. On ulazi i ja ga grlim, ali kako je on znao šta se dešava. Prestala sam razmišljati i vratila se u stvarnost.

"Zašto meni Ben, zasto se sve najgore stvari meni događaju?"

"Ne znam Al, ali znam koliko ti je teško, nego šta ćes sada da radis? Majk mi je delomično ispričao šta se desilo. " upitao me Ben, razmišljam, i sama ne znam šta da uradim.

"Ben da li bi mogao da me odvezes na jedno mesto?"

"Naravno."

"Sačekaj samo da uzmem jaknu" Uzela sam jaknu i silazili smo niz stepenice, mama je sedela u dnevnom boravku, nije me ni pogledala kada sam sišla. Izašli smo napolje, Majk je sedeo na istom mestu i čekao nas.

"Majk vraćamo se brzo, ali uđi u kuću molim te, videćemo se posle u redu? Nadam se da ne idete odmah" klimne glavom i poslušno uđe u kući. Mnogo mi je tesko da ga gledam takvog.

Nakon nekoliko minuta vožnje periferijom grada dolazimo do najviše zgrade Bristola i gledamo jedan od najlepših zalazaka sunca. Zasto je život tako ružan.

Situacija mojih roditelja nikada nije bila najbolja, uvek je bila neka tenzija u kući, negativna energija koju nikada nisam mogla da opišem odakle dolazi. Kada sam prvi put sa znala i videla da Sofija vara tatu, nisam bila pri sebi, ne kažem da je tata idealan, ali mogla je bar da ga ostavi pa da nađe novog a ne ovako.

Odlazak kod tate je trenutno najbolja opcija za mene i sve nas ustvari, jer da ja budem sa tim čovekom u istoj kući ne bi bilo dobro.

"Alisa, da li si okej? Zamislila si se" Volim kada me zove Al i Alisa.

Al je nadimak koji sam dobila od njega, Ben je moja desna ruka, moj razum, bez njega ne bih ovakva bila, moj najbolji prijatelj koji je uvek u svim situacijama bio uz mene.

"Da, da, sve je u redu"

" Kako ćeš sa majkom, da li ćeš stvarno otići?"

"Ne znam Ben. Znam da privremeno idem kod tate. "

" Znaj da je to samo tvoj izbor i šta god da izabereš ja sam uz tebe. " klimam glavom.

" Znam Ben, znam, hvala ti" grlim ga i ustajemo jer je vreme da kažem tati šta se desilo.

To je to za ovaj nastavak, čitamo se,

 Anastasija M.