SVIM DAMAMA OD SRCA ŽELIM SREĆAN PRAZNIK...SVE NAJLEPŠE ZA 8 MART! Od mene mali poklon, dva dela priče...nadam se da ćete uživati, srdačan pozdrav za sve.
Sedela je kao na iglama gledajući u pod nesposobna podići glavu. Osećala je njegove oči na svom licu kao žar. Skupljala je nabore haljine nesvesno ih gužvajući i svojom reakcijom privuče Esminu pažnju.
-Melika da li si dobro?
Njeno pitanje je preseče kao oštrica noža i u strahu da se otkrila naglo okrete glavu izgovarajući.
-Dobro sam...nešto sam se zamislila.
-Uplaših se da se premišljaš. Ovo je za tebe sve novo, navikla si na grad.
Atias se nakašlja i osmehnu se prekidajući tetku.
-Pusti teto devojku...treba joj vremena da nas upozna, vidiš da je stidljiva...nije navikla na muško društvo. – zazvuča ironično, jedino je ona znala razlog njegovog tona.
Lagano okrete lice prema njemu i pogleda ga ravno u oči, podiže obrvu i mirnim glasom odgovori.
-U pravu ste...neprijatno mi je sedeti sa nepoznatima. Lično nemam ništa protiv muškog društva u bolnici sam imala puno kolega sa kojima sam ostvarila dobru saradnju, da ne pričam o pacijentima. – završi sa osmehom na licu.
On skupi oči i hladan sjaj pogleda je poklopi. Otišla je predaleko, oseti ga i povuče se.
-Teto...mislim da će moji uskoro doći u posetu, čuli su da ste došli u konak.
Melika se ukoči i zadrhta, Hasan i Dženan Nazir Yetkin prepoznaće je čim je ugledaju. Proguta knedlu i pogleda ga sa strahom.
-Atias...znaš da je teča još uvek ljut na tvoju majku, sačekaćemo da se stvari slegnu. Mislim da je za početak najbolje da ih posetim sama, videćemo za kasnije.
-U pravu si...drago mi je da ste došli, nadam se da ćemo se viđati. Reci ako bude trebalo još momaka i radne snage. Ali je zadužen za sve tokom vašeg boravka. Pozovi me ako ti nešto zatreba.- prekinu ga zvono telefona. Pogleda ime na ekranu i ustade sa divana.
-Žao mi je što moram napustiti ovako lepo i „prijatno" društvo, posao zove. Teto, gospođice...želim vam prijatan dan. – spusti olovni pogled na topao sjaj ćilibara i steže vilice.
-Dobro tetino...dođi, kada budeš imao vremena mogao bi povesti Meliku u obilazak okoline. Ne može mlada devojka sedeti pored dva starca čitavo vreme, bar neka vidi lepote našeg kraja.
-Mhmmmm...naravno, imaću to na umu. –zadovoljan osmeh blesnu i izazva oluju u njoj.
-Nema potrebe gosođo Esma deranžirati vašeg rođaka, koliko mogu zaključiti ima dosta posla. Dobro je meni i u konaku, mogu prošetati po imanju. – pokuša da se izvuče.
-Ništa ti ne brini, Atias je tetkina duša...nađe on vremena kada hoće posebno ako ga teta zamoli.
Izašao je iz salona u društvu starice, ostala je da sedi nemoćna napraviti bilo kakav pokret. Oseti kako joj srce u grlu lupa a dlanovi znoje, brisala ih je nervozno o meku tkaninu haljine. Život je ponovo doveo u situaciju za koju nije imala rezervni plan, ništa se nije desilo onako kako je zamišljala. Puno toga ostalo je ne dorečeno, ostavljeno da levatira u prostoru i pretilo da je proguta.
Suton je dolazio lagano ploveći iznad visoravni bojeći Šanliurfu zlatnom, žućkasta opeka je sijala bojom plamena dajući toplinu i pitomost čitavom gradu. Iznad se hvatala sumaglica od dimnjaka, bližilo se vreme večere i poljem se širio miris pečenog hleba. Esma i Melika su šetale između saksija sa cvećem.
