..........................................
Devojačko veče pod zvezdanim nebom okupilo je rođake, komšije i prijatelje. Sa ponosom je gledala gozbu i zadovoljno smešila pričajući sa Nanom i ostalim ženama. Plesala je u prelepoj haljini sa ostalim devojkama, najlepša od svih sa pogledom punim zlatnih iskri koje su sijale samo za jednog, srcem odabranog. Bubnjevi su podigli celu Šanliurfu na noge. Bila je sigurna da je konačno sreća stigla i u ovo parče sveta. Sluškinja je pozva i šapnu.
-Stigla je Dženan aginica sa poklonima...
Srce joj zaigra, dozvala se pameti i rešila se okrenuti budućnosti svog sina, požuri da je dočeka. Ni slutila nije da su snajine namere sasvim drugačije...došla je zadati poslednji udarac.
-Upamti dobro ovu noć...poslednji put igraš jer nikada nečeš biti moja snaja, nikada aginica! Ti si kopile Mesudovo i Ferihino, zatrovane krvi i bludnica! Takva mi u konaku ne treba! Moj sin te ne voli i neće te oženiti...uveri se sama i sačekaj jutro. – njene reči odjeknuše kao grom iz vedra neba.
Nastade metež i dvorištem se razleže krik...noge joj se odsekoše. Potrča prema gomili devojaka tražeći Meliku. Pogled joj se zamuti i pade onesvešćena kada začu vrisku. Osramoćena i povređena poletela je prema maslinjacima u noć, kao ranjena srna bežala je od zveri. Čekali su je Mehmetovi ljudi sakriveni u tami kao kurjaci. Jedva je preživela dane pune neizvesnosti...potraga je trajala nedelju dana. Sumnjalo se da je bačena u jezero. Policija je ispitivala sve koji su bili prisutni te večeri u konaku, niko ništa nije znao. A onda je doživela potpuni slom, Ali joj je javio da su nađena Atiasova kola na litici. Uzeo je Savaša od Lejle i pozdravio sa njom i Ibrahimom. Ljudi nisu ništa posumnjali, verovali su da je došao po dete da bi našao utehu.
........................................
Ležala je mesecima u krevetu nadajući se smrti, bol je bio užasan...kajala se što je pustila Dženan te noći u konak. Izgubila je svo troje i sa tim se nikada nije pomirila. Iz misli je prenu zvuk zemlje kako pada na drveni sanduk, pogleda poslednji put na raku sigurna da Mehmetu nikada neće oprostiti za bol i tugu koju joj je naneo niti ga predati zaboravu.
Vitka figura mlade žene u mantilu probijala se kroz gužvu žurnim koracima prelazeći ulicu. Pogleda na sat i odahnu, otvori staklena vrata restorana i uđe. Hostesa joj priđe i povede do stola. Srce joj zastade za trenutak gledajući u muškarca zauzetog razgovorom. Nemirno pramenje kose padalo je po čelu izazivajući snažnu ruku da uroni u njih sklanjajući je sa lica. Okrete se i upi je svojim sivilom uživajući u njenoj pojavi. Ustade od stola i prigrli je spuštajući usne na njene ne gledajući na ostale goste.
-Napokon...uvek te čekam kao uzbuđeni tinejdžer. – dubok glas zaplovi prostorom.
-Ne kasnim...nisam kriva što dođeš ranije. – uzvrati toplo milujući ga pogledom.
-Melika, volim te...i ovih par sati razdvojenosti čine me nervoznim. Imam novosti...hoćeš li sada da ih čuješ ili kada dođemo kući?
-Kako hoćeš...ako su dobre gorim od radoznalosti, ako nisu onda ću čekati do večeras.
-Za dve nedelje idemo u Šanliurfu...gotovo je...Mehmet je umro, pokoj mu duši.
-Pokoj mu duši...
Skupi oči i kliznu pogledom na sto ispred sebe, poslednja praznina se zatvori i oseti kako joj pade kamen sa srca. Nikom nije želela smrt pa ni zlom starcu koji joj je bio deda. Nije bila opterećena opraštanjem jer ga nije poznavala, niti zamerala...davno se oprostila od prošlosti jer je imala budućnost. Kako god bila shvaćena proživela je mnogo toga, i lepog i ružnog. Oseti njegovu ruku na svojoj i zadrhta.
