Nestanak Lidije Martin

PRVO POGLAVLJE

                𝙇𝙄𝘿𝙄𝙅𝘼 𝙈𝘼𝙍𝙏𝙄𝙉

Tama, prokleta tama, gusila je vitku, ocaravajucu devojku, koja je sedela u uglu sobe, u uglu sobe koju je promatrala svakoga jutra, u protekle tri godine.Iz dana u dan je polako tonula u sigurnu, itekako bolnu smrt, koju je u nekim trenucima i pozelela.Zelela je da zatvori oci, ali ovog puta, zauvek.

Bledo lice, ispucale, vec osusene usne, oziljak sa leve strane lica, sa kojeg se jasno video trag krvi.Blag povetarac, stvoren niotkuda, prilepio bi se uz njen obraz, istovremeno iduci pravo ka njenom, i dalje svezem oziljku, sto je stvaralo dodatan miris osusene krvi, koji se brzim tempom sirio sobom.

Njeno, vec iznemoglo, iscrpljeno telo, bespomocno je opruzeno na hladni, kameni pod, prekriveno tankim slojem tkanine koju su joj dali prvog dana.Smrzavala se.Iz minuta u minutu, telom joj je prolazila visa, hladnija temperatura hladnoce.Jedino sto ju je odrzavalo u zivotu jeste to da ce je neko pronaci, da ce neko, bilo ko, doci i izvuci je odande.Posle tri godine, ta zelja, ta nada se nije izgubila.Uvek je ostala ista.Da se vrati kuci, da vidi svoje prijatelje.Znala je da nece odustati od nje, iako svi odustanu, znala je da oni nece, znala je da ce je traziti i jednog dana pronaci i osloboditi iz ove tame u koju je upala.

"Ko je tamo?", slabasnim, promuklim glasom izgovori smedjokosa devojka, nakon sto se vrata sobe otvore, sto joj izazove dodatan strah, dodatnu bol i nelagodnost.

"Sta mislis?", nezadugo odgovori, nakon cega proguta sopstvenu pljuvacku, dok joj je njegov sam glas terao strah u kostima.Jedina rec koja se slagala iz njegov karakter jeste sam demon.Olicenje djavola, koji hoda zemljom, izgubljen, bez ikoga.Nemo ga pogleda, dok je u desnoj ruci drzao bič, a u levoj mali, dzepni noz.Zdrhti na samu pomisao sta ce da se desi u sledecih sat vremena, u neku ruku ipak zahvalna sto ovoga puta ispred sebe ne vidim elektrosoker, koji pruza vecu, stavise smrtonosnu bol na svakom milimetru tela.

"Molim te, ne radi mi ovo, Vladimire", izgovori, sa velikom dozom bola i patnje u glasu, nakon sto krene da joj se priblizava dok joj je na svakom koraku za koji je bio blizi, telom prosla ledena struja, a srce samo sto joj nije iskocilo iz grudi.

"Da li si me upravo oslovila po imenu, Lidija?", izgovori kroz zube, vidno stezuci bič koji mu se nalazio u ruci, na sta smedjokosa devojka strecne i posramljeno spusti pogled.Polako sklopi oci, koje su se iz sekunde u sekundu punile slanom tecnoscu.Jeza joj je prolazila telom, dok ju je strah gusio, plivala je u njemu, ne mogavsi da uradi ama bas nista povodom toga.

"Sta smo rekli, cega se igramo kada si nevaljala, Lidija?", procedi, na sta smedjokosa iste sekunde otvori oci i odvoji jednu usnu od druge.Znala je sta sledi.Znala je da je upavo sebi obezbedila dvo-satno mucenje elektrosokerom.Rukama se uhvatila za glavu, nadajuci se da ce se ovaj kosmar zavrsiti, da ce ovaj period proci i da ce uskoro da se vrati kuci, prijateljima.

"Sta smo rekli, Lidija?!", drekne, vec iznervirano, strogim i ostrim glasom, sto izuzetno uplasi devojku, te strecne i pogleda ga, procedivsi jedno "igramo se elektrosokerom", suzdrzavajuci se da iste sekunde ne zaplace.Razvije desni kut usne u psihoticni osmeh, sto mi stvori dodatni stres i neprijatnost.

"Ne srce, ovoga puta, videcemo koliko mozes pod vodom, da se prisetis dogadjaja iz detinjstva, ali prvo, znas sta sledi", izgovori, ne skodajuci smesak sa lica, sto ju je dovodilo do cistog ludila.

Od kako zna za sebe, smedjokosa devojka je imala strah od davljenja, sto je ovoga puta iskoristio protiv nje.Sopstveni strah, sopstvenu nocnu moru, odlucio je da je progoni time.Imala je 7 godina, okliznula se i pala u reku.Bila je u komi nekoliko meseci, jedino cega se seca, jedino sto joj je ostalo u secanju ta tri meseca jeste tama.Uplaseno ga je pogledala, kaziprstom prelazeci preko suve koze na usnama.Vec sledece sekunde joj pridje, cucnuvsi kraj nje, te jo iscepa i to malo tkanine sto joj je prikrivalo najintimnije delove tela.Vec sledece sekunde, uplasena devojka se zgrozi, nakon sto demon bude u mogucnosti da joj gleda golo telo, dok on nije bila u mogucnosti da uradim bilo sta.Beskorisna.Pokusa da prekrije svoje grudi rukama, ali je vec sledeceg tenutka stegne za sake, nedozvoljavajuci joj da preduzme bilo sta.Laganim pokretima krene prstima da joj sara po telu, dok su joj se suze uveliko slivale niz lice.Prisloni ruke uz njen stomak, polako iduci sve nize i nize, posle cega telo pocne da joj pulsira.

"Duso, obecavam da ovog puta nece boleti mnogo", izgovori, otkopcavajuci slic na elegantnim pantalonama.Smedjokosa zatvori oci, dok joj je donja usna podrhtavala.Plasila ga se.Vise nego bilo koga.Sama njegova pojava joj je terala strah u kostima.Stavise, osecala se bedno, sto ju je dodatno razaralo.Osecala se kao komad iscepane krpe.Neopisiv osecaj sramote, ujedno i poniznosti su joj prolazili mislima.

"Draga, mislio sam da znas kako ovo ide", izusti, dok je stojao ispred nje, a njegove pantalone se vec sledece sekunde nadju na podu.Uplaseno zatvori oci, nadajuci se da je sve ovo kosmar, da cu se vec sledece sekunde probuditi, ali nikada se nije budila.Uvek je ostajala zarobljena u demonovim necistim rukama.Uhvati je za kolena, pokusajuci da ih odvoji jedno od drugog, ali decojka skupi i to malo snage sto joj je ostalo, ne dozvoljavajuci mu da joj rasiri noge.

"Lidija, rasiri noge!", besno mi se obrati, vec stezuci noz koji mu se nalazio u desnoj ruci.Nemo ga pogleda u lice, ne usudjivajuci se da spustim pogled ka dole.Polako odvoji jednu nogu od druge, koje su neprestano drhtale i klecale, dok su joj usne bile skupljene u tanku liniju, a lice vec modro od suza.Uradi kako joj je rekao, posle cega bude u mogucnosti da ima pogled na najintimnije telove njenog tela.

Biti necija igracka, biti nesto sa cim ce demoni da se igraju, da rade sa tobom sta god pozele.'Kada ce se ovo zavrsiti?', smedjokosa se stalno pitala, dok joj je glavom prolazila majka.Ne moze ni da zamisli kroz sta je prosla u ovih godina, bez nje.