Cena izdaje

16

- Gospodine? – čuvar me zove.

- Molim?

- Vreme za posete je isteklo.

- Dajte im još pola sata – kažem dok gledam kako se Rodžer igra sa decom dok Helena sedi i smeje se. Ona je srećna, ali ne zbog mene.

- U redu.

Vraćam se na posao zaokupljen rečima Ričarda Diona. Koliko je dođavola teško imati normalan život? On je iza rešetaka a srećniji je od mene. Pitam se gde grešim.

- Long idemo – Aleksandar Bel me udara u rame.

- Šta?

- Imamo dojavu o Kosti, nalazi se u jednom salonu za tetoviranje.

- To mi kaži, moram da pucam u nešto – okrenem se i krenem za njim.

. . .

- Koliko ih je? – Bel pita našeg kompjuterskog tehničara.

- Šestorica.

- Dva tima, jedan na prednji ulaz a drugi na zadnji.

- Primljeno.

Podelimo se u dva tima, uđemo u salon i izvršimo raciju za manje od minut. Ovaj posao je nekad bio uzbudljiviji.

- Piće nakon posla? Ja častim – Bel me udara u rame.

- Dolazim.

Skinem prsluk i odložim oružje, Patrik je u pravu treba mi odmor. Nazovem agenta Bleka i saznam da je Helena sa decom u kupovinu. Treba više vremena da provodim sa decom, ja ih čak i ne poznajem.

. . .

- Hvala – prihvatim pivo koje mi dodaje Bel.

- Izgledaš kao da ti treba.

- Treba mi – otpijem dobar gutljaj.

- Pa, čujem da lomiš srca budućim zvezdama FBI-ja.

Okrenem se ka njemu jer nemam pojma o čemu priča.

- Šta se događa sa tobom čoveče?

- Nemam pojma o čemu pričaš.

Bel je marljiv tip ali faca mu je kao da ga je neko udarao cipelom cele noći i poslao na posao.

- Naravno da nemaš samo ideš naokolo i vičeš.

- Znaš da sam ti ja nadređeni zar ne?

- Znam – slegnuo je ramenima.

- Ne interesuju me uredski tračevi imam dovoljno svojih problema.

- Pročula se priča o ćerki Ričarda Diona, znaš dva kriminalca a između ti i zgodna cura . . . Biti ti je sigurno zanimljivo.

- Imam sina kojeg sam upoznao pre dva dana i ćerku koju sam usvojio a nisam je video dve godine, deca nemaju pojma ko sam ja jer su poslednje dve godine u bekstvu sa majkom i jesam li napomenuo da je njihova majka najlepša žena na svetu?

- Pa kad si joj napravio decu ili dete . . . U čemu je problem?

- Ukratko, Helena više veruje svom ocu kriminalcu nego meni.

- Otac je jedan i ne možeš ga promeniti, partnera sa druge strane . . .

- Da, to je baš utešno.

- Da li ti veruješ svom ocu?

- Naravno.

- Zašto ona nje bi verovala svom?

- On je . . .

- Šta kriminalac? I dalje joj je otac. Pravo pitanje je: Da li bi ti bio sa ženom koja ti je strpala oca rešetaka?

- To je tvoj mudar savet?

- Nije savet, nemam ja pojma o vezama ali žena koja preživi dve godina sama bežeći od ubice može ladno da provede ostatak života bez partnera.

- Šta hoćeš da kažeš? – ne dopada mi se kuda ovo ide.

- Naš posao je sranje. Šta mi možemo pružiti porodici? Možemo li je uopšte imati? Ove nedelje sam dva puta prespavao kod kuće, a da ne govorim o tome da mi je frižider prazan jer ološ ne spava. Zazvoni telefon i ti si na nogama i već juriš nekog ludaka sa bombom, ubicu, narko-dilera, špijuna, čklana nekog bande, imaš sastanak sa doušnikom, istražuješ neko ubistvo . . . Istina je da je malo toga što mi možemo priuštiti porodici. Dvejna je žena juče napustila, Patrik već nedelju dana spava u kancelariji, Marko je pre mesec dana ostao bez ćerke, kartel je izrešetao. Porodica je za nas prijatelju luksuz. Živeli.

Pogledam ga ispod oka pa nategnem ono pivo.

- Ali ja imam porodicu – okrenem flašu.

- Jesi li oženjen?

- Ne.

- Živiš u istoj kući sa ženom i decom?

- Ne.

- Onda ti prijatelju nemaš porodicu.

Namrštim se.

- Ali ne brini, prazan stan i hladna pica od pre dve večeri imaju svoje čari i još ako imaš kečap u frižideru au . . . ti si onda srećan čovek.

- Ti si lud – podsmehnem se.

- Još jednu turu – naručim.

- Živeli.

- Živeli.

. . .

Upalim svetla ispred kuće i zaključam kapiju. Uđem unutra i zateknem decu kako sede ispred tv-a, gledaju neke kuce i jedu krofne.

- Zdravo deco - sednem pored njih.

- Ces – Dejvid je podigao ruku i usmerio prst ka tv-u.

- Ne, to je Masal! – Ema ga ispravlja.

- Znači to su kuce – zaključim.

- Patone sape! – Ema viče.

- Go, go, go – Dejvid joj se pridružuje.

- Ništa vas ne razumem – nasmešim se i poljubim oboje.

- Gledaju Patrolne šape – začujem Helenin glas i okrenem se.

- Neki super heroji a?

- Tako nekako. Gladan?

- Ne, popio sam dva piva sa Aleksandrom.

- Krofna? – pruža mi kutiju.

- To može ipak sam ja policajac – otvorim kutiju i deca ostave kfofne koje su im bile u rukama i dohvate druge, Dejvid čokoladnu a Ema sa roze prelivom.

- A za mene? – našalim se.

- Izoi – Ema mi priža njenu pola pojedenu krofnu.

- Hvala najlepše lepotice.

- A, a – i Dejvid mi pruža njegovu.

- Vau, hvala sine.

- Nemoj to da jedeš bilo je na podu – Helena mi uzima krofne.

- I ne mrvite toliko - upozorava decu ali oni bulje u tv kao da će ući u njega.

Nakon što su deca izmrvila krofne Helena ih je odvela u kupatilo i pomogao sam joj da ih istušira, bio sam sav mokar. Dok sam ih ja zabavljao pre spavanja i jurio ih po sobi Helena je sišla dole da pokupi mrvice. Nakon što je završila ona je ostala da ih uspava a ja sam krenuo na tuširanje.