Cena izdaje

20

- Da li vaša majka zna šta radite? – prilazim oprezno deci. Sede na podu u kuhinji i bacaju brašno.

- Mama, ne.

- Ne.

Smeju se.

- Gotovi ste – nasmejem se od muke.

- Jesi li video de . . . Ha! – stavila je ruku na srce.

- Šta to radite? – pita ih Helena.

- Zašto si im ovo dozvolio? – okrenula se ka meni.

- Ja? Samo što sam ušao ovde.

- Pa šta si radio do sad?

- Dremao sam, malo.

- Vas dvoje ste kažnjeni, ustajte i pravo na tuširanje a ti sakupi ovo – naređuje mi. Šta sam ja kriv?

Deca ustaju i trče kroz kuhinju.

- O Bože . . . brašno leti na sve strane. Treba mi dadilja.

- I čistačica – dodam.

- Ne trčite, polako – Helena je otišla za njim a ja sam se pitao čime se sakuplja brašno.

. . .

Nakon drame sa brašnom i drame oko spavanja deca su napokon zaspala. Već par dana me muči jedan problem i rešio sam da razgovaram da Helenom, praktikujemo istinu.

- Zamišljen si – konstatuje dok maže ruke nekom kremom.

- Muče me velike brige.

- A jel? U ciklusu sam – nasmešila mi se.

- Ode mi adut za pregovaranje.

- Kakvo pregovaranje?

- Srećni smo zar ne?

- Da.

- I normalni. Funkcionišemo kao porodica.

- Naravno.

- Da li misliš da bi trebalo da se venčamo?

- To me prosiš ili pitaš?

- Am . . . – šta sad da kažem?

- Ti ne voliš venčanja, niti si nešto opterećen brakom – poznaje me.

- To je tačno ali imamo decu, porodicu, trebalo bi da se venčamo.

- Zbog dece?

Sranje.

- I zbog nas.

- Nisi ubeđen – primećuje pametno.

- Shvatam da radimo na odnosu, prilagođavamo se ali mislim da smo generalno dobro.

- Osim kad posećujem mog oca, ili vodim decu da ga vide . . .

- Možda mi to malo smeta ali poštujem tvoju odluku.

- Ne – rekla je kratko.

- Šta ne?

- Ne želim da se udam za tebe.

- Šta? – ovo nisam očekivao, hladan tuš.

- Brak je između dve osobe, mene i tebe, nešto lično, naše. Ti sve generalizuješ, ne krivim te jer to radim i ja, oboje radimo ono što je najbolje za decu i za nas, da oboje uživamo sa njima.