Bogatstvo nije novac (Završena)

46. deo

Prolazili su dani,sedmice i meseci. Porodica Popov pokušava da se navikne na novi život. Marija je i dalje u bolnici, svi idu svaki dan kod nje.

Luka i Helena idu na fakultet, brinu o maloj Anastasiji. Ana ide u školu. Igor je malo popustio. Neverovatno je koliko nešto može čoveka da slomi koliko god da je jak, a Igor je bio jak.

Proleće je došlo,svi sede na terasi.

- Tata,mislim da je stvarno vreme da se vratiš na posao. - rekao je Luka.

- Ne mogu. - kratko je rekao Igor.

- Ali Marija bi to želela. - rekao je Luka.

- Želela? Zasto govoriš tako kao da nije sa nama. - brecnuo se Igor i ustao sa stolice.

- Ali tata... - rekao je Luka. Igor je samo manuo rukom i krenuo ka kući.

- Taa - taa - začuo se glasić malene Anastasije koja je sedela kod Helene u krilu.

Igor je zastao.

- Jesam li ja dobro čuo ? - upita Igor.

- Taa - taa. - ponovi Anastasija.

To je bio jedan od retkih trenutaka kada se Igor osmehnuo za tih osam meseci.

Igor je prišao Heleni i uzeo Anastasiju u naručje,gledao ju je dugo. Kako je rasla, sve više je ličila na njega.

- Devojčice moja mila. - govorio je Igor dok je mazio Anastasiju po glavici. U tom trenutku, preko Anastasije osećao je Marijinu blizinu. Ni sam nije znao da opiše ali osećao je.

Malo kasnije, Igor je otišao u bolnicu kod Marije. Seo je pored njenog kreveta i uzeo je za ruku.

Znaš Mari,prošlo je osam meseci kako nisam čuo tvoj glas,kako nisam osetio tvoj dodir,to me boli. Ne mogu ti opisati koliko me boli. Svih ovih godina sam bio jak jer nisam imao na koga da budem slab. Luka je odrastao, ženu kao da nisam ni imao. Sećam se dobro našeg prvog susreta ispred Lorenine kuće kad si rekla da sigurno nisam odatle jer bi me primetila a i da vaši meštani nisu tako ljubazni. Posle toga smo išli na onaj ručak. Tu noć sam razmišljao o tebi. Možda je to greh jer sam tad bio u braku, Bog neka mi oprosti, ali ja sam i tog dana želeo da život provedem sa tobom.
Da, još nešto sam hteo da kažem, naša beba je danas napunila osam meseci. Helena dobro brine o njoj. Svi brinemo ali ona najviše. Danas mi je rekla 'tata'.  Ne mogu ti opisati taj osećaj. Bio sam potonuo,bio sam umoran od život,ona me je vratila u život. Jedva čekam da je vidiš. Znam da ćeš nam se uskoro vratiti. Volim te Mari. Mnogo te volim. - rekao je Igor, a jedna njegova suza pade na Marijinu ruku.

Marija je mrdnula prst i malo stegla Igorovu ruku.

- Da li se meni to učinilo? - izgovori Igor više za sebe ali naglas.

- Iiigoree. - začu se Marijin glas posle dugih osam meseci. Polako je otvarala teške kapke.

- Mari, dušo! Da li ja to sanjam ? - upita Igor.

- Kako je Anastasija? - bilo je prvo što je Marija izgovorila.

- Dobro je. Porasla je,već sedi, brblja, hoće po malo i da stoji. - rekao je Igor.

- Koliko meseci je prošlo? - upita Marija.

- Danas joj je osam meseci. - reče Igor.

- Eh, šta sam sve propustila. - reče Marija i pusti suzu.

Aparati počeše da pište. Igor brzo skoči sa stolice, sestre su utrčale u sobu.