Toskana , ti i ja (ZAVRŠENA)

25 dio

Sunce je već odavno zašlo ali mi smo još uvjek bili na plaži. Bilo je tako prekrasno,šetali smo i razgovarali o svemu. Nikada se nisam osjećala ovako srećno. Kad bi bar sve ovo potrajalo,ali nismo mi takve sreće. Zazvonio je njegov telefon i brzo je promjenio raspoloženje.

- Šta je sad? Bijesno je procijedio kroz zube.

- Reci im da me iskreno zaboli zbog njih. Imam pametnijeg posla. Zastao je i sada je imao onaj zabrinuti pogled.

- Molimm!! Krvi ću im se napiti ako išta pokušaju. Prekinuo je i sa bijesom je okrenuo pogled. Odmah me povukao u zagrljaj.

- Obećaj mi nešto. Rekao je i čudno sam ga pogledala.

- Šta da ti obećam?

- Nikad me nemoj ostaviti. Gledao me u oči koje su već bile na rubu suza.

- Nikada. Privukao me još više u zagriljaj i zaplakala sam. Ovi hormoni me ubijaju Uzeo me u naručje i odveo me do auta. Ušla sam i više nisam mogla niti jednu jedinu riječ reći. Tišina je bila jedino dešavanje tokom vožnje. Ko ga je zvao? Nemam pojma,a tako me zanima. Previše sam radoznala,saznaću kad tad.

Kada smo stigli prekinula sam ovu neprijatnu tišinu.

- Šta se desilo? Ko te toliko iznervirao?

- Nije bitno,zaboravi. Pokušao je da izbjegne ovu temu i izašao je. Pojurila sam za njim i počela sam ga obasipati pitanjima.

- Kako nije bitno,bio si na granici da ubiješ nekoga! Misliš da sam glupa pa da ne primjećujem,prestani me više isključivati iz svega! Prestani me ignorisati više!Samo želim da znam šta se dešava,Marco! Odgovori mi! Ahh! Glasno sam procvilila jer sam osjetila jak bol u stomaku. Oslonula sam se rukom na auto i na betonu ispod sebe vidjela sam krv. Ne,ne,ne,ovo se ne dešava,ovo ne može biti.

- Gabriela! Marco mi je prišao i odmah me unio u auto. Zatim je i on ušao i odmah je startovao auto. Onako izbezumljen je vozio kao lud,a ja se nisam mogla pomiriti sa tim da sam opet izgubila dijete. Zašto se sve ovo dešsva,zar ne mogu biti bar malo srećna.

- Sve će biti u redu,obećajem ti. Marco je pokušao da smiri i mene i sebe.

- Gotovo je. Izgovorila sam hladno i bezlično. Nissm mogla više da se borim sama sa sobom,ova bitka je završena.

- Ne govori to ništa još nije gotovo. Stao je i izveo me izvan auta,uzeo me u naručje i ušao je u bolnicu. Totalno sam se isključila i nisam bila svjesna ni kad me doktor pregledao,a ni kad sam zaspala. Kroz polusan sam čula razgovor između Marca i Jacquesa.

- Ona se ne smije izlagati stresu i sam vidiš šta se zamalo desilo. Molim te pazi na nju jer to bi je moglo koštati glave.

- Razumijem. I hvala ti puno Jacques. Vrata su se otvorila ,a ja idalje nisam mogla da vjerujem. Moj sin je živ. Živ je.

- Gabriela. Čula sam njegovo šaputanje. Polako sam otvorila oči i pogledala sam ga.

- Znam,mogu da ga osjetim. Nasmješila sam se i prebacila sam svoj pogled na moj stomak.

- Izvini,stvarn... Zaustavila sam ga u pola rečenice.

- Ne ,nisi ti kriv,ja sam bila previše radoznala i to mi je bila lekcija. Sada se bojim za nas.Povukao me u zagrljaj i prošaputao je.

- Ne boj se,sve ću uraditi da zaštitim vas dvoje. Poljubio mi je čelo i još čvršće me zagrlio.

Kući smo mučili jedno drugo,svaki trenutak nam je bio ispunjen smijehom i srećom. Više mi ništa nije u mislima osim nas. Probleme sam gurnula u stranu ,neću da se bezveze živciram.