Budi moja ruža / #1

54 "Postaćeš otac."

"Trudna sam."
Ponovila je svoje reči kada je shvatila da ne planiram da prestanem da buljim u nju razgorčenih očiju.
Zar je moguće da sam nekako predosetila njenu trudnoću?
Ona je...trudna...
Jebeno ću da postanem tetka! To je tako...super!

"Marina?" -Dozvala me je.

"Postaću tetka?" Osećam nevericu kako podrhtava u mom glasu, a ona je nemo klimnula glavom. Izgleda kao da više nije ona ta koja je izbezumljena već ja.

"Ne znam kako to da kažem Romanu..." stresla se blago od vetra zbog prozora koj je bio otškrinut.
"Zajedno ćemo. Opusti se."
Stegla sam joj ruku kada je htela da protrlja svoje slepoočnice s obzirom da nije znala šta će sa sobom.
"Hajde, smiri se."
Skupila se u mom krilu u sofi, a onda nastavila da gleda ispred sebe.
Da li je moguće...da sam predosetila mog bratanca ili bratanicu?

—

"Pogodi ko nam dolazi."
Skočio je na kauču pored mene i legao na moje grudi. Zbunjeno sam ga pogledala i nisam se ni trudila da pogodim jer mi stvarno niko nije padao na pamet.
A on je shvatio da neću uspeti.
"Naomi. Dolazi na nedelju dana. Ali imamo mali problem."
"Viktor?"
Automatski sam odgovorila jer prva osoba koja mi padne na pamet uz Naomi jeste Viktor.
I obrnuto.
Čoveče...
To stvarno jeste problem.
Od kada se preselio kod nas non stop sam se premišljala da li da ga pitam zašto su on i Naomi uopšte raskinuli. Doslovno se zbog nje preselio u drugoj državi. Sigurno je bilo ozbiljno po čim je morao da dodje čak ovde da bi je zaboravio.

"Šta ćemo sad?"
"Nemam pojma. Mogu da ubedim Viktora da ostane negde dok je ona tu, sumnjam da bi odbio."
Složila sam se klimanjem glave, a onda ga blago odvojila od sebe i ustala. Nisam rekla ni reč više.

Naomi... -njeno ime mi je proletelo kroz glavu u magli.

Koliko dugo su se muvali, koliko dugo ju je Viktor želeo i na kraju ništa...
Čoveče...

—

"Gde je moj brat?"
Upitala sam čoveka sa obezbedjenja. Onog koj je pun informacija, koji mi je rekao sve što je znao o Sari.

"Gore." Pustio me je na gornji sprat jer je očigledno znao gde se nalazi.
Potrčala sam uz stepenice, a onda potražila separe u kom obično sedi.
Bilo je mračno, klub je prazan.
Šest sati je, klub bi trebao da se puni tek oko devet.

Što znači da imam dovoljno vremena da razgovaram s njim o njegovoj i Teoninoj situaciji. On je totalno skrenuo s uma.
Pobegao je od nje. Očekivala sam sve samo ne to.

Poznavala sam ga kao nekog odgovornog, nekog ko je spreman prihvatiti svu krivicu. Doduše, nije sva krivica bila njegova ali opet...

"Šta ti radiš ovde?" Izgleda kao da je u haosu. On nikada nije bio u haosu. Uvek je bio nekako miran, smiren, izgledao je uvek kao da mu niko ništa ne može. A sada je...u haosu?
Nisam videla šta piše na flaši, znala sam samo da je ono što je sipao sebi u čaši bila neka vrsta alkohola. Nešto žestoko.

"Mani se toga čoveče." Otela sam mu čašu i flašu iz ruku, a onda ih spustila na stolu dalje od njega. "Došla sam da razgovaramo."

"Nemamo o čemu." Probao je ponovo da se dokopa flaše koju sam ponovo dohvatila zajedno sa čašom i spustila ih zatim na stočiću iza mene.
"Da imamo. Šta s tobom nije u redu?"

"Mani me molim te. Nisam spreman da budem otac." Kliše. Kakav kliše. Ne mogu da verujem da ovo radi. Nakon svega što smo zajedno prošli i to je njegov izgovor? Ne mogu da poverujem u to. Ne želim. Nema apsolutno nikakvog smisla.

"To je klasičan izgovor. Ti nisi klasičan. Kod tebe je uvek postojala druga strana priče. Drugi razlog. Priznaj mi šta ti je, nisam više mala."
Izbečenih očiju je ukopao svoj pogled u neodredjenu tačku ispod sebe dok je prstima trljao svoje slepoočnice od nervoze.

On ćuti. Kao da razmišlja, ali imam osećaj da me nemo ignoriše.
Pada u svojim mislima. Tone.
Baš kao što i ja umem nekad.

"Ne želim da postanem on." Naglo je progovorio. Konačno, u stvari. Ipak me nije ignorisao.
Trgnula sam se kada sam ga čula.
"Ko?"
"Naš otac, naš...naš očuh. Obojca. Ne želim da postanem kao oni."

On...on se u stvari boji? On ne da nije spreman, on se boji da postane otac.
Zar je moguće da ga to toliko plaši? Uvek je bio neustrašiv, nikada ga nisam videla u ovakvom stanju.

"Ne želim da svom detetu budem ono što je Anton bio nama."
Nervozno pucketa svoje prste, a kada je završio time nastavio je da se nervozno igra njima.

"Romane...sa takvim razmišljanjem ti ćeš biti i više nego odličan otac. Ti želiš da budeš sve što oni nisu bili, da tvoje dete nikad ne prodje kroz ono što si ti...to dokazuje da si i više nego spreman."
Nesigurno je podigao svoj pogled k meni. Sela sam preko puta njega, a kada sam završila potapšala sam ga po ramenu.

"Postaćeš otac."
Kut njegovih usana izvio se u sitan osmeh, ali sreća je odjednom krenula da se širi i u njegovim očima.
"Postaću otac."

"Postaću tetka jebeno!" Vrisnula sam, a on je krenuo da se smeje.
"Hoćeš."
Izraz njegovog lica se menja. Kao da nešto shvata.
A kako njegova sreća opada sa njegovog lica, tako opada i sa mog.

"Šta je bilo sad?"
"Kako si znala da sam gore? Obično zaključavam ona vrata na stepenicama. Kako si uspela da se popneš?" Pojasnio je svoje reči još jednim pitanjem, a ja sam ga zbunjeno pogledala. Šta se dešava?

"Zaključavaš?"
"Da. Pripremam separee oružijem u slučaju da se nešto desi. Niko nema pristup gornjem spratu. U stvari, nema nikog u klubu uopšte."
Mog pogled razgorčio se kada je izgovorio te reči. Ko je onda čovek koji je navodno iz obezbedjenja?

"Pustio me je čovek iz obezbedjenja."
"Marina to je nemoguće, u zgradi bi trebalo da smo samo ti i ja." Osetila sam dvaku dlačicu na mom telu kako se diže.

"Ali on..."

"Kako je izgledao Marina?" Bio je...čudan...
Kako to nisam ranije shvatila? "Visok, mišićav, nije imao više od dvadeset i pet godina. Plavokos i..."

"To je on. Vladimirov sin jebote, to je on!"
"Šta? To je nemoguće. On mi je ispričao..."
Zastala sam. Ispričao mi je puno toga o Sari, o toj bandi uopšteno. Kao da su te informacije beznačajne. To nema nikakvog smisla. Zašto bi to uradio? Ispričao mi je sve!