Budi moja ruža / #1

39 "Ti si zaista nešto posebno."

Marina pov.

Dva meseca. Jebeno sam prespavala dva meseca!
Nemo me je posmatrao i čekao moju reakciju. U očima sam mu videla da se nadao da neću opet da padnem.

Ali to nije bilo veliko iznenadjenje. Čula sam skoro sve što su govorili. A opet činilo mi se kao da sam ih slušala čitavu večnost.

Osećala sam se paralizovano. Nisam reč mogla da progovorim, nisam mogla da se pomerim, da učinim bilo šta. Ne da sam se osećala paralizovano, ja jesam bila paralizovana.

A on...je bio tu.

"Doktorka je rekla će te pregledati kasnije i ako je sve u redu izlaziš za tri, četri dana."
Klimnula sam glavom, a onda ga ugledala kako se nežno smeška. Izgleda kao da mu je neprijatno iz nekog razloga, ali prećutao je šta god je želeo da kaže.

Njegova ruka i dalje je držala moju, a kada je shvatio u šta gledam povukao ju je k sebi.

"Ovaj, pozvao sam Naomi, oca i Irinu. Viktor je od Naomi čuo da si budna i svi dolaze da te vide. Čak i Vera dolazi."

"A Polina? Ivan?"
"Polina je odavno otputovala iako je rekla Naomi da je obavesti kad se probudiš, a Ivan će te videti kada izadješ. Otišao je van grada na par dana." Izgleda da je propratio sve što se dešavalo.

Pitam se, šta li je on radio svo ovo vreme?

"Zašto me gledaš tako?"
Nasmejalo me je njegovo lice i oči koje su me je neprestano posmatrale. Izgledao je malo smešno.

Izvio je kut usne u sitan osmeh, a onda ispio ostatak kartonske čaše. Po mirisu sam shvatila da pije kafu.

"Čini ti se"
Rekao je, onda se okrenuo sa sve stolicom i pogodio kantu u uglu sobe praznom čašom. Izgleda da nije ispao iz forme s obzirom da je počelo leto.

Izgleda mi nekako...drugačije?

Da, definitivno.

"Bilo mi je dosadno bez tebe." To ga je tištilo znači. Primetila sam njegov način ćutanja, kao da se dvoumio da li da kaže nešto ili samo nastavi da ćuti. Na kraju je ipak progovorio.

"Ozbiljno?" Upitala sam ga iznenadjeno, a on je prevrnuo očima okrenuvši se prema meni.

"Ćuti." Promrsio mi je kosu. Izgleda kao da se suzdržava da se ne osmehne.
Ubrzo su stigli i ostali. Jedva su uspeli da se uguraju svi.

Ali kada su uspeli nisam ga više videla.

Ponovo je nestao.

A ja sam se ponovo pitala gde.

Neke stvari se ne menjaju.

"I dalje želiš na fakultet? Možeš da napraviš pauzu sad na početku, a onda..."
"Ne želim mama." Smirila sam je stiskom svoje ruke, a onda je klimnula glavom.

"Ne možeš da živiš sama."
"Znam, Naomi je već rekla da će..."
"Neće." prekinuo me je Aleksandar, a ja sam upitno pogledala Naomi.
"Ne idem, nisam primljena gde si i ti. Idem u Nemačkoj sa Polinom. Odlazim kad se završi raspust." Tužno mi se osmehnula, a onda sela pored mene.

"Ali ako ti ne budeš živela sa mnom, ko će?"
"Eleon. Tvoja majka i ja ćemo vas posećivati s vremena na vreme."

Čekaj, kako molim? Eleon?

Pogledala sam ga preko maminog ramena, ali on je već gledao u mene. Bio je naslonjen na štoku vrata mrkog pogleda kao i obično. To mu je poput imidža.

Oni su totalno prolupali.
Nisam znala šta da kažem, nisam očekivala ovako nešto. Samo sam nastavila da ćutim igrajući se sa svojim prstima.

"Aleksandar i ja moramo da idemo, ali uskoro ti stiže društvo."
Mama mi se široko osmehnula. Bila je srećna što me konačno vidi budnu.
Rukom je prešla preko moje kad sam joj uzvratila osmeh.

"Kako to da te puštaju tako rano?"
"Spavala je toliko dugo da je sva zacelila. Nema potrebe da ostaje osim ako ne dodje do nekih komplikacija."

Aleksandar je preduhitrio mamu koja je bila spremna da joj objasni, ali videvši da je preuzeo reč samo se osmehnula.
Ustala je sa stolice i spustila svoje usne na moje čelo, a onda mi ponovo mahnula sa vrata pre nego što su ona i Aleksandar otišli.

Ponovo sam pogledala kroz prozorče moje sobe. I dalje me je posmatrao ali čak i kad je moj pogled uhvatio njegov nije se trudio da ga skloni.

Samo me je mirno posmatrao, a onda uzeo u rukama kartonsku čašu koju mu je dodao Viktor. Mahnuo mi je kroz prozor uz širok osmeh. Nisu želeli da udju, a opet nisu želeli ni da odu. Samo su posmatrali mene i Naomi dok smo na neki način vodile razgovor.

Ona je pričala, izvinjavala mi se par puta jer joj je Leonid priznao da sam se izletela, da nisam mislila ništa loše i da je on kriv. Ali ja se nisam puno obazirala na njene reči. Njene reči nisu bile nebitne, samo je trenutak bio pogrešan.

•

"Hvala Bogu pa si dobro." Osetila sam kako me Viktor obuhvata svojim rukama.
"Jesam." Prijatno sam mu se osmehnula, a onda predložila da sednemo u čekaonici dok čekam neke papire.

Prišao mi je da me poljubi, a onda sam stavila ruku ispred svojih ustiju. Dosta je. Ne mogu više da glumim.
On je u potpunosti zaboravio ono što je video.

"Moram li da te podsećam šta si video?"
Zamislio se, a onda setio i neprijatno se promeškoljio u mestu.

"Hoćeš li mi objasniti, ili sam dobro video?"
"Dobro si video, samo si sve pogrešno shvatio. Nikada me nisi pitao da ti budem devojka, samo si me proglasio svojom. Priznajem, bio si mi simpatičan i bilo mi je žao da raskinem sa tobom, ali svaki put kad bih to pokušava nešto bi ti iskrslo, ili bi još neko bio s nama. Nikada nije bio trenutak."

Rekla sam u jednom dahu, a onda na trenutak sklopila oči da se priberem. Lakše mi je sada kada sam mu sve rekla. Ne mogu opisati težinu kamena koj je pao sa mog srca u tom momentu.
Nemo je gledao ispred sebe, ali shvatio je. Izgleda da se slaže sa mojim rečima zbog čega mi je laknulo.

"A taj momak?" Upitao me je nakon par trenutaka tišine neko posmatrajući ispred sebe. Kao da nije mogao mene da posmatra. Ali pogledavši preko njega videla sam Eleona kako sedi samo par metara od nas. Čuo nas je. Uhvatio je moj pogled.

"Taj momak je bio greška. I ta greška se neće ponoviti, ali ne zbog tebe već zbog mene same."

Njegovo lice ponovo je izgledalo bezizražajno dok me je posmatrao. On stiska ruke u pesnice, kao da nokte želi da ukopa u sopstvenom mesu. Njegova vilica se nervozno i besno steže dok me seče ledenicama sivila koje opisuje boju njegovih očiju.
Naglo je ustao, a onda produžio niz hodnik.

"Moram da ti priznam, u početku sam samo želeo da te iskoristim." Njegove reči su me ostavile blago otvorenih ustiju od šoka, a onda je nastavio.

"Zašto nisi?" Upitala sam ga zbunjeno.
"Prirasla si mi srcu. Marina, ti si zaista nešto posebno. A taj momak je stvarno budala ako to ne shvati na vreme." Nežno sam se osmehnula začuvši njegove reči, a zatim ga privukla u zagrljaj.