Budi moja ruža / #1

22 "Izgleda da nas očekivanja na kraju samo razočaraju."

Dajem gas,
osećam se preplavljenom energijom,
osećam strah
i radost
dok svakim naglim skretanjem stižem njega.

Zanima me dokle će stići. Zanima me zašto mu je onoliko stalo do pobede.

Uzela sam Viktorov motor, iskreno se nadam da me neće prepoznati.

"Zašto moj motor?"
"Molim te, ako ga oštetim odužiću ti se. Obećavam."
"Koj si ti čudak. Parkiraj ga kod one zgrade kada završiš." Rekao je pružajući mi ključeve, a ja sam ga zbunjeno pogledala. "Iskreno me zanima kako će se ova situacija kasnije odvijati. Pazi samo da Eleon ne provali da si ti na motoru inače će da ubije i tebe i mene."

"Ali zašto?"
"Tako. I probaj pusti ga da pobedi ako ga budeš stigla, ove pobede nam stvarno znače. Ne možeš da zamisliš koliko."

"Ispričaj mi."

"Ne smem." Odmahnuo je glavom prekrstivši ruke. Unervozio se.
Zašto, pitam se.

Vetar mrsi moju kosu dok jurim prema cilju zajedno s njim. Nekako imam osećaj da me je ipak prepoznao i da se pravi da nije, ali opet nadam se da nije.

Motor je ipak Viktorov. Trenutno ništa ne može da me iznenadi sa njegove strane.

Prošao je liniju i tada je nastala još veća buka.
Učinila sam kako je rekao, parkirala sam ga kod one jedine zgrade u blizini gde mi je i rekao, a onda sišla sa motora skidajući kacigu.

Ugledala sam Viktora kako mi prilazi trljajući ruke. Pretpostavljam da želi svoje ključeve nazad. I bila sam u pravu. Pružavši mu ključeve nazad, mahnuo mi je, a onda se izgubio negde u masi.
"Požuri, sada je svima odvučena pažnja."
Začula sam glas sa druge strane zida.

Poznat glas.

Prišla sam ulazu i pratila glas kroz hodnik. Stizao je iz najšireg dela hodnika. Videla sam mušku siluetu kako telefonira. Izgleda paranoično. Sve vreme se okreče oko sebe u strahu da ga neko ne uhvati, a ja nisam znala ni u čemu bih to treba da ga uhvatim. Imam osećaj kao da poznajem ovu osobu, ali opet ne mogu da shvatim odakle. Prilazeći mu njegovo lice se polako otkrivalo, a onda sam mu videla lice. Prekinuo je poziv, a onda me pozdravio. Bio je to Andrej.

"Znaš da je nepristojno prisluškivati?"
Mrko me je pogledao, a ja sam ga pogubljeno pogledala.
"Izvini. Šta uopšte radiš ovde?"

"Telefonirao sam, očigledno." Posmatrao me je čekajući da vidi šta imam još da kažem. Sumnjiv mi je.
Mnogo.
Oko njega se odjednom raširila ta negativna energija koju nikako nisam mogla objasniti, a mislila sam da je dobar lik.

Izgleda da nas očekivanja na kraju samo razočaraju.

"Mislim da je vreme da ideš." Rekao je nakon nekog vremena. Zamislila sam se. Ponovo sam potonula u dubini svojih misli.

Ponovo tražim odgovore zato jer mi instinkt kaže da je sve nekako povezano.

Nailazi još jedna senka, videla sam kada se trgao. Okrenuvši se prema užem delu hodnika ugledala sam i sama tu siluetu. Bio je visok, stezao je nešto u rukama. Po gradji shvatila sam da ovo može da bude samo jedna osoba.

"Eleone..." tiho, ali nesvesno sam prozborila njegovo ime. Metal je zasijao na mesečini i uterao mi neopisiv strah u kosti. Osećam ruku oko vrata. Osećam kako me vuče k sebi a onda steže oko tela.

Opet sam se našla upletena.
Osećam hladnu cev prislonjenu uz moju slepoočnicu.

Prosuće mi mozak jebeno!

"Izvini Marina, nisam želeo da dodje do ovog." Došapnuo je, a onda pogledao u Eleona koji je već sa besom stezao pištolj u svojim rukama usmerivši ga k njemu.
Njegova ruka drhti. Duboko je uzdahnuo i u trenutku smirio svoju ruku.

"Pridji bliže i gotova je." Pokušavam da se dočepam džepnog nožića iz svog džepa. Obuhvatio me je oko ruku, jedva sam uspela da ga dohvatim.
Pritiskom na malo dugme nožić je izašao i zabila sam ga prvo u njegovoj ruci, a onda i vratu. Odvojio se od mene par koraka pokušavajući da ga izvuče iz svog vrata poslednjim atomima snage, a onda je opalio metak.

Opalio ga je.

Jebeno ga je opalio i prosuo mu mozak kao što je Andrej imao nameru da prospe moj.

Ubili smo ga.

Mrtav je pao na podu.

"E-Eleone..." glas mi podrhtava. Sve se desilo tako brzo, pred mojim očima se ovaj dogadjaj odvio brzinom svetlosti da nisam stigla da shvatim šta se dešava.

Šta sam to uradila?

Šta smo to jebeno uradili?!

"Rekao sam ti da se ne mešaš. Upozorio sam te. Sada moraš da se nosiš sa ovim." Drhtim. Drhti i on. Stojimo oboje u neverici iskolačenih očiju. Posmatramo Andrejevo mrtvo telo pred nama.

Neopisiv strah struji mojim telom.

Po prvi put u tako dugo vremena.

I to sve zato jer nisam mogla da pomognem sebi i svojoj radoznalosti. A sada čuvam još jednu njegovu tajnu.

Ubistvo.

Jebeno ubistvo!

Osećam krv.
Klizi niz moje dlanove, kapljice se trkaju jedna sa drugom ne bi li stigle do vrhova pristiju, a onda su kanule.
Sve do jedne.
A prva kap krvi koja je kanula bila je kap koja je prelila čašu.

Kanula je
na mrtvo telo pred mnom i Eleonom.
Suza je potekla iz mog oka.
Suza olakšanja
i krivice.
Za sve sam ja kriva...
Da samo nisam ušla ovamo kožda nikad ne bih svedočila ovome.

"Brzo. Pomozi mi da ga sklonim."
"Nisi trebao da ga dokrajčiš! Imala sam ga!"
"Nisam ga dokrajčio zbog tebe, nego zato jer mi je to bila naredba. U svakom slučaju bi pao na kraju."

"Zašto bi ti slušao bilo čija naredjenja?"

"Zato jer mu dugujem. Zato jer mu dugujemo."

"Dug, kakav dug?"

Uhvatio ga je za noge, podigavši pogled prema meni.

"Viktorov dug."

"Kako mu duguje? O čemu to pričaš?"

"Objasniću ti sve, strpi se još malo. Samo da ga se otarasimo, ovo nije ni vreme ni mesto." Pogledom je pokazao na njegove ruke, a on ga je uhvatio za noge. Ruke su mi umazane krvlju, skoro da mogu da osetim miris smrti u svojim nozdrvama.

Osećaj je odvratan.

Osećam se tako prljavo.

Osećam se kao ubica, iako je Eleon taj koji ga je dokrajčio.

"Prestani da drhtiš. Misliš da je meni sve jedno?"

Izgledao je kao da jeste. Barem na pravi pogled. Zagledavši se više u njega, mogla sam primetiti kako s vremena na vreme duboko uzdiše. Kao da skuplja snagu da nastavi dalje.

Izbezumljen je.

Ne mogu da verujem da smo ga ubili. Oboje smo zaslužni za Andrejevu smrt.
"Šta ako nas uhvate?"
"Neće, nema otisaka na zidovima, a on nema nikog. Poznavao sam ga za toliko."

"Kako si mogao da dodješ i da ga ubiješ samo tako, posebno s obzirom da si ga poznavao?"
"Marina stvarno si naivna." Njegove reči presekle su me. "To je sve bio deo plana."

"Marina!"