Iskusniji🔚

XI

"Gde idemo?" Andrej me upita, tek sada sam svesna da se nalazimo u nekoj mračnoj uličici.

"Ne znam." Priznam mu jer mi je cilj bio da samo odem što dalje.

"Anđela! Anđela!" Neko me uporno doziva, okrećem se ali ne vidim ništa. Odjednom je sve crno. "Ajde više!" Marijin glas. Da, to je ona.

"Anđela, kasnimo." Još jednom se oglasi nestrpljivo. Osećam kako me uporno gura, otvaram oči i shvatam da je sve zapravo bio san.

"Samo san?" Iznenađeno je upitam.

"O čemu pričaš?" Gleda me kao das am poludela.

"Ma ništa, zašto si me probudila?" Ustajem iz kreveta i odlazim do kuhinje kako bih uzela čašu vode.

"Obećala si mi izlazak. Hajde."

"Dobro, ali nećemo se dugo zadržavati, imam milion obaveze."

"Kako želiš, samo idemo da se spremimo, ne želimo da kasnimo."

"Jas am gotova za desetak minuta." Obaveštavam je dok ulazim u svoju sobu. Otvaram garderober i prvo što ugledam je crvena bluza iz mog sna. Anđela, to je samo san. Opomenem sebe dok je uzimam sa ofingera.

Oblačim se i nanosim samo malo šminke na lice: ruž, maskara i puder.

"Spremna sam." U dnevni boravak zatičem Mariju dok traži svoje minđuše.

"Stvarno ne znam gde si ih ostavila."

"Najgore je što ni ja ne znam gde sam ih ostavila, pretražila sam celu sobu i nigde ih nema." Iznervirano prekida potragu za minđušama, uzima jaknicu sa ofingera i izlazimo iz stana.

Stižemo u kafić i zauzimamo sto na kraj kafića, sve je zauzeto osim par mesta na početku i jedan sto na kraju koji smo upravo mi zauzele.

"Jednom da mi ne kasnimo." Marija se nasmeje jer smo mi uvek te koje kasnimo u većini slučajeva zbog nje.

"Izvolite." Konobarica nam priđe dok nestrpljivo čeka da preuzme našu porudžbinu. Naručim cedevitu iako bih najradije popila coca colu i hladan nes ali ne želim da sebe podsećam na onaj košmar. Marija naruči koktel koji pije svakog puta kada izađemo.

"Evo i nas." Stevan se prvi pojavi a za njim i ostala ekipa.

"Gde ste do sada?" Marija ih znatiželjno upita dok se pozdravljamo.

"Bila je gužva u saobraćaju." Andrej obrazloži.

"U prevodu, čekali smo Andreja dok je jebao još jednu usputnu devojku." Marina se smeje dok gleda kako Andrej crveni.

"Detalji nisu baš najpotrebniji." Andrej pomalo ljuto doda.

"Okej, okej. Zašto se odmah ljutiš?" Marina ipak pripazi da ne pređe granicu.

Andrej joj uskrati odgovor dok seda sa moje leve strane. Nemanja je zamišljen dok piše poruku.

"Mi smo već naručile, nismo znale koliko ćete da kasnite." Marija ih obavesti.

"Okej. Izvini, da li možeš da dođeš?" Stevan se obrati konobaru.

"Izvolite?"

"Ja ću coca colu." Nemanja se prvi obrati. "Ja ću hladan nes." Marina naruči kada se totalno isključim. Nasmejem se njihovoj šali ali samo razmišljam kako bih zapravo reagovala da se moj san sada ostvari? Verovatno bih se onesvestila ili samo pobegla glavom bez obzira.

Ne mogu da verujem das mo u kafiću već dva sata, vreme mi je tako brzo proletelo sa njima.

"Možda bismo mogli da pređemo u neki klub?" Andrej upita dok me gleda sa malenim osmehom na licu.

"Ja ne bih." Iskreno odgovorim.

"Zašto si tako ozbiljna?" Stevan me upita ali izbegnem odgovor na ovo pitanje. Mnogo je odgovora na ovo pitanje ali sada nije ni vreme ni mesto.

"Nisam, samo imam još neke obaveze da završim."

Na kraju je dogovor pao da ćemo ipak ostati ovde još sat vremena a onda svako na svoju stranu.

Pogledam u Mariju kada naglo spusti svoj koktel na sto. Svi je zapravo gledaju. Bleda je i izgleda kao da je ugledala duha.

"Marija?" Marina je pozove ali ona ne reaguje.

"Da li je sve okej?" Nemanja upita i shvatim da je smeh odjednom utihnuo dok svi promatramo njene reakcije. Naježim se dok osećam njegovo prisustvo. San postaje stvarnost.

"Tu je." Ne postavljam pitanje već samo potvrđujem ono što već znam, osećam.

"Aham." Zagrize svoju usnu dok sada gleda u mene.

"Ne vidi nas, sedi na početku. Dok je ulazio, razgledao je, sigurno u potrazi za slobodnim mestom."

"Mhm." Potvrđujem dok uzimam cedevitu kao da tu tražim spas.

"Želiš da idemo?" Tiho me pita dok ostali slušaju naš razgovor. Rekla bih da im je pomalo neprijatno.

"Devojke? Da li ste dobro?" Marina zabrinuto upita.

"Da, samo tu je moj bivši... dečko." Izmislim na brzinu laž. Dečko? Smejala bih se sama sebi od muke.

"Aham, okej. Možemo da idemo, već je dosadilo." Andrej govori dok doziva konobaricu kako bi platio račun.

Ustajemo svi kada završimo plaćanje i tek sada shvatam da moram da prođem pored njega.

"Samo gledaj ispred sebe i hodaj pored Andreja." Marija shvata o čemu razmišljam.

Andrej mi daje svoju ruku dok ostali uzimaju jakne i hodaju jedan za drugim.

"Hvala ti." Tiho se zahvalim dok se molim da se slučajno ne okrene dok prolazimo kraj njega.

Đavo mi ne da mira. Kada prođemo pored njega i osetim njegov parfem jače je od mene. Okrenem se kako bih ga pogledal i uhvatim njegov pogled. Te zelene oči gledaju me. Uzdahnem kada osetim svež vazduh a ubrzo ugledam i Andrejev automobile.

"Odbaciću vas ja, ne morate da idete pešaka." Ponudi se iako nam je stan udaljen najviše 7 minuta od kluba.

"Nema potrebe, zaista." Marija mu odgovori i zahvalna sam joj na tome. Nesposobna sam da vodim bilo kakav razgovor dok se prisećam kako su me gledale njegove zelene oči. Iznova i iznova u glavi vidim tu noć.