Iskusniji🔚

XVI

Otvaram oči i ono što vidim je beli plafon. Osećam odvratan miris i već znam gde se nalazim. U hitnoj sam.

"Mislimo da je u pitanju samo umor ali ipak bi trebala da uradi analize već sutra." Začujem glas antipatične doktorke koja je juče kod nas kupila pljeskavicu. Tako je umišljena.

"U redu, hvala puno." Začujem u Aninom glasu dozu zabrinutosti dok ustajem.

"Odmori još malo." Ana mi naređuje.

"Zaista sam dobro."

"Toliko si me uplašila, Voja te je srećom doneo do hitne inače ne znam šta bih radila sama sa tobom."

"Voja?" Drhtavo izgovorim.

"Da." Potvrdi mi a onda kao da se seti nečega. "A da, ti ne znaš ko je Voja. To je onaj dečko sa zelenim očima, zgodan je i uglavnom kupuje pileće belo." Trudi se da mi objasni dok sedi kraj mene.

"Da, mislim da se sećam." Odgovorim dok mislim na njega. Gde je sada? Šta je pomislio kada me je video? Milion pitanja mi se mota u glavi, samo jedan je odgovor. Otišao je.

"Kako se osećaš?" Zabrinuto me upita.

"Zaista sam dobro."

"Ideš odmah kući da odmaraš. Sutra radim sama."

"Nema potrebe, odmoriću večeras i sutra sam kao nova."

"Ne, tvoje zdravlje je bitnije. Sutra ćeš odraditi i sve potrebne analize." Nastavi da mi diktira šta sutra sve treba da uradim.

"Hoću, ali sve je u redu." Pokušam da je ubedim iako i sama vidim da je odlučila da me ne pusti tako lako.

"Verujem ja tebi ali prvo analize pa onda sve ostalo."

Nisam uspela da je ubedim da se zaista osećam bolje zato sada ležim u svom krevetu i odgovaram na pristigle mejlove. Nema ih puno tako da sve završavam u zadatom roku. Radujem se kao i prvog dana kada dobijem novi upit za saradnju.

Tražim telefon kako bih isključila alarm. Skočim iz kreveta kada shvatim da mi ne zvoni alarm već me neko zove. Ana.

"Molim?"

"Čekam te ispred stana, idemo da odradiš analize."

"Stižem za desetak minuta." Prekinem poziv i požurim kako bih se što pre spremila. Vreme je lepo tako da se odlučim za svetlo plave pantalone, belu kratku majicu i plavi sako. Pustim kosu, stavim parfem i izađem iz stana.

"Brza si, dobro je." Prokomentariše kada se spustim ispred zgrade.

"Gde idemo?" Upitam je dok hodamo ka jednoj sporednoj ulici.

"Idemo do laboratorije. Zakazala sam preko veze." Nasmeje se dok mi tiho šapuće kako ne bi čuo neki slučajni prolaznik. Mali je ovo grad.

"Važi."

"Ćao, zvala sam malo pre." Ana objašnjava ukratko devojci, kratko joj se osmehne dok zove nekog. Verovatno doktora.

"Da, da. Stigle su."

"Možete da uđete." Devojka ustaje iz svoje stolice i kreće za nama. Daje mi ukratko uputstva, uzeće mi za početak krv a onda ćemo videti šta dalje.

"Kada stižu rezultati?" Ana upita pre mene.

"Za pola sata. Možete za to vreme da odete do kafića." Doktor se nasmeje dok mi daje nekoliko papira koje treba da potpišem. Kada i to završim, sa Anom odemo do kafića.

"Kako si ti sada sa mnom? Ti radiš dve smene." Upitam je jer iako u prvoj smeni ima dovoljno radnica, posao neverovatno ide tako da im je potrebna pomoć dok mi radimo u drugoj smeni.

"Snaći će se bez mene pola sata."

"To je u potpunosti tačno."

Nestrpljiva sam dok pijem kafu. Namrštim se kada otpijem gutljaj. Ostavim je bez da išta kažem Ani, ima odvratan ukus. Pozovem konobara kako bih naručila cedevitu, bar malo da se osvežim.

"Idemo?" Upitam Anu kada platimo račun pola – pola.

"Mislim da je prošlo i više od pola sata." Konstantuje dok gleda na telefon.

"I ja isto." Iako znam da je sa mnom sve u redu i da je ovo donekle preventivni pregled nestrpljiva sam da čujem šta doktor ima da mi kaže.

Hodamo polako do laboratorije, imam osećaj kao da zastajemo na svakom koraku kako bi svi ljudi pozdravili Anu. Svi bi kratko popričali sa njom ili joj prepričali najnoviji trač.

"Ćao, Aleksandra." Progutam knedlu dok prolazim pored njega kao da se ne poznajemo. Tako je za sve ostale zato sada ne mogu da mu se javim.

"Ćao." U glavi mi je njegov akcenat, njegov stav, njegova sama pojava i te zelene oči.

"Zašto si se tako zamislila?" Ana me upita kada nastavimo do laboratorije.

"Samo razmišljam o nekim obavezama koje moram da završim kasnije."

"Stigle ste. Baš u pravi čas." Doktor nas nasmejano uvede u njegovu kancelariju. Iako je ovo privatna laboratorija, prostor je izuzetno lepo uređen i sve prostorije su ogromne.

"Rezultati su stigli?" Upitam kada se smestim na stolicu.

"Jesu, pre pola minuta. Upravo gledam." Pratim njegove reakcije i deluje bar za sada kao da je sve u redu.

"Želite da popričamo nasamo?" Upita me kada skloni papire sa strane.

"Ne, u redu je i da Ana bude sa nama."

"U redu, mogu vam onda samo čestitati. Lepše bi bilo da je i tata prisutan, ali verujem da će saznati i on sam uskoro." Doktor prijateljski govori, osmeh mu je na licu dok ja ništa ne shvatam.

"Tata?" Upitam ga, jer zasigurno nisam dobro čula.

"Da, trudni ste. Čestitam." Izgovori odjednom.

"Trudna sam?" Šokirano pogledam Anu koja me podjednako šokirano gleda.

"Zar niste posumnjali?" Doktor me upita kada vidi moju reakciju.

"Ne." Iskreno odgovorim.

"U redu. Hvala Vam puno." Dohvatim svoju torbu i izađem iz njegove kancelarije. Trudna sam i to ni manje ni više nego sa Vojom.

"Da li si dobro?" Ana me upita kada izađe za mnom.

"Da, jesam. Sve je u redu." Slažem je jer ništa nije u redu.

______________

Jedan malo kraći nastavak, ali uskoro ide još jedan.. 

Spremne?