Iskusniji🔚

XII

5 godina kasnije

"Zaista si uplatila 2.000e za taj program?" Marija šokirano izgovara dok otpija gutljaj kafe.

„Da, jesam. To je nešto što će mi puno pomoći."

„Kako si tako sigurna? Okej, do sada si ispunila sve svoje ciljeve ali sada kada si to uplatila moraš da kupiš kartu i za L.A. Da li si svesna koliko ćeš smanjiti bankovni račun?"

„Već sam ga smanjila ali naspram onoga što dobijam to nije ništa." Sigurno joj odgovaram dok tražim nešto jeftiniju kartu za avion. Ostala je samo još jedna karta slobodna za subotu. Ne mogu ništa da uradim osim da je kupim. Preskupa je.

„Ne razumem te, biznis si odlično razvila i sada samo zbog jednog meetup-a potrošićeš sav novac koji si teško zaradila."

„Da, tako je." Odustanem od daljeg ubeđivanja jer ona nikada neće razumeti moj način života ali će svakog dana na kraju biti podrška.

„Hej." Javim se na telefon kada ugledam Anin broj.

„Kako si, Anči?"

„Užurbano, završavam neke obaveze, kako si ti?" Sa Anom sam ostala u odličnim odnosima, iako kod njih ne radim već 5 godina, čujemo se najmanje jednom nedeljno. Par puta me je zamolila da odradim zamenu dok devojke završe svoje obaveze, što sam rado prihvatala. Volim to naše pozitivno druženje, podršku koju dobijam od njih.

„Ja sam dobro, samo sam htela da proverim kako si ti."

Shvatim da pričamo već pola sata i da moram što pre da prekinem jer moram da spakujem stvari.

„Da li želiš nešto posebno iz L.A.?" Upitam je pre nego što prekinem.

„Moram da razmislim, iskreno si me iznenadila."

„Važi, javi mi ako se predomisliš."

„Hoću, čujemo se."

„Čujemo se." Prekinem poziv, isključim laptop i krenem sa pakovanjem. Ne treba mi puno garderobe jer ostajem tamo samo dva dana.

Odahnem kada vidim da je meetup u sklopu hotela u kome smo smešteni. Toliko sam uzbuđena.

"Završila si pakovanje?" Marija me pita kada zatvorim kofer.

"Jesam, upravo. Šta želiš da ti kupim?"

"Ne znam, nisam razmišljala o tome."

"Kada imaš zakazan let?" Upita me kada se smestimo u dnevnu sobu.

"Sutra u 11h. S tim da moram kartu da čekiram u 9."

"Mogu ja da te odbacim."

"Može, idem da spavam. Moram ranije da ustanem."

"Probudi me kada se probudiš."

"Važi." Zatvorim vrata svoje sobe i dohvatim telefon. Poruka od Andreja me podseti da sam mu obećala kafu za danas.

"Totalno sam zaboravila, završavala sam neke obaveze." Pošaljem mu poruku i nadam se da nije ljut. Par smo izašli sami za ovih pet godina i svesna sam da Andrej želi nešto više, ali ja još uvek nisam prešla preko jedne noći. Jednostavno, to sam ostavila u nekom delu i kada god bi Andrej nešto pokušao, ja bih to sabotirala. Svesno ili nesvesno, ubijala sam sebe.

Pet godina sam svakodnevno zatrpavala sebe obavezama, poslom, teretanom samo kako ne bih mislila na njega. Bila sam uspešna u tome sve dok Andrej ne bi nešto pokušao. Onda bih se vraćala na isto. Nataša mi povremeno kroz razgovor napomene da dolazi, nekada jednom mesečno nekada više puta. Svoju porudžbinu ne menja i fin je kao i uvek. Slobodan je još uvek.

Isključim zvuk pre nego što utonem u san.

"Marija, hajde, trebale bi da krenemo za deset minuta." Pokušavam da je probudim već pola sata, ali bezuspešno.

"Budna sam." Konačno otvori oči i ustane iz kreveta.

"Vau, kako si se skockala. Sviđa mi se." Našminkala sam se više nego inače, obukla sam haljinicu malo je iznad kolena i crne čizmice sa malom štiklom.

"I meni se sviđa, hajde ustaj." Ostavim je da se sredi dok ja nanosim parfem.

"Gde ti je kofer?" Upita me dok uzima ključeve od stana.

"U mojoj sobi, poneću ga ja."

"Ne, spustiću ga ja dole, a ti siđi kada završiš." Pogleda me dok nanosim ruž.

"Za minut sam dole."

"Važi." Pogledam još jednom na telefon i uzdahnem kada ugledam poruku od Andreja. Nisam sigurna, šta će biti sa nama. Možda ovo bude neka prekretnica.

__________________________________________

Da li očekujete vi neku prekretnicu? 

Nastavak je malo kraći, ali neka ovo bude uvod u ono što vam spremam. Kao i uvek nestrpljivo čekam komentare.

P. S. Danas odgovaram na sve komentare.