Iskusniji🔚

XXVII

Anđela P. O. V.

Šetamo krajem dok Vidak oko nas trčkara. Voja je zamišljen koliko i ja. Toliko toga imamo da rešimo da jedan dan nismo proveli bez nekih većih problema.

Osećam koliko sam svakodnevno napeta, bez volje i konstantno na oprezu.

"Hoćeš da odemo danas negde na ručak? Ne moramo da spremamo svakog dana."

"Može." Potvrdim mu dok razmišljam koliko mi se jede neki slatkiš. Već sada bih mogla da pojedem neku čokoladicu.

"Šta je bilo?" Upitam Voju kada se zaustavi ispred prodavnice.

"Hoćeš nešto da jedeš, Vukan hoće čips?"

"Ne, hvala." Ne znam zašto mu nisam priznala da mi se jede čokoladica ali jednostavno sam to zadržala za sebe. Hladna sam prema njemu. Ne pokazujem mu svoje emocije, iako bih rado to uradila. Ali mi nismo par koji može da iskazuje svoje emocije. On je tu samo zbog bebe. Iako smo u nekoj navodnoj vezi, ja to sve prihvatam sa nekom rezervom.

"Izvoli." Pokloni mi mars čokoladicu dok ja iznenađeno gledam u njega.

"Kupio si mi čokoladicu? Zašto?" Sada mi već oči suze.

"Jesam, siguran sam da ti se jede."

"Hvala ti! Hvala ti!" Skočim mu u zagrljaj dok on oko mog struka obavija svoje nabildovane ruke. Grlim ga dok nas ljudi gledaju čudno. Grlimo se u centru grada i briga me je. Obožavam njegove zagrljaje.

Poljubi me u čelo kada me spusti iz zagrljaja.

"To je samo jedna čokoladica." Nasmeje se dok me gleda. Sigurna sam da u očima idalje imam onaj sjaj koji pokazuje koliko sam zapravo srećna, samo zato što mi je kupio jednu malu čokoladicu. Ali nije do čokoladice. Nikada neće ni biti. Samo je do malog znaka pažnje. Oduvek ću to više ceniti. Ne treba mi ni njegov auto, ni stan, ni novčanik, samo mali znak pažnje svakog dana. Nije ni bitno da li će jednog dana biti čokoladica, drugog dana ruža ili kafa u krevetu, poziv u pozorište ili večernja šetnja, bitno je njegovo prisustvo.

"Idemo u park?" Vidak nas upita kada me Voja uhvati za ruku.

"Idemo." Voja mu potvrdi dok i on na licu ima osmeh.

Voja se igra sa Vidakom dok ja sedim na klupicu. Povremeno baci pogled kako bi proverio šta ja radim, ali je u potpunosti posvećen Vidaku. Uživam da ga gledam kako se sa obožavanjem ophodi prema sinu.

"Hej! Gde si se ti izgubio?" Plavuša mu prilazi sa osmehom na licu, baca mu se u zagrljaj kao da je njeno vlasništvo.

"Ćao." Zbunjeno joj odgovara dok gleda u mom pravcu. Nespretno je skida sa svog tela dok se ona neprestano lepi za njega. Mislim da ga je ispipala u potpunosti.

"Zašto me ne zoveš?" Čujem ceo njihov razgovor jer se ona ni ne trudi da bude tiha. Jednostavno se kikoće i vrti pramen oko prsta dok ga neprestano odmerava.

"Nisi me zvao već dve nedelje." Dve nedelje? Da li ja to dobro čujem?

"Imao sam neke obaveze." Nezainteresovano joj odgovori. Imao je neke obaveze? Ne, definitivno je problem u meni. Ne čujem dobro.

"Okej, onda pretpostavljamm da si večeras zauzet ali zovi me kada si slobodan. Znaš da sam za tebe dostupna celog dana." Pogleda u Vidaka sa gađenjem dok Voja kratko, bled gleda u mene. O da sve sam čula i ovog puta se neće opravdati.

Ustajem sa klupe, jer ne želim da slušam glupe izgovore. Toliko glupih izgovora sam čula ovih nekoliko nedelja, dosta mi je svega. Nisam u obavezi da slušam ovakve gluposti.

Brzim korakom odlazim sa igrališta dok čujem Voju kako me doziva. Ne smem da trčim jer svakako ovih dana sam suviše aktivna ali ubrzavam što više mogu.

Dok sam ja mislila da odlazi u teretanu, on je svakodnevno ko zna gde privodio druge? Ne mogu da verujem. Ne plačem jer nemam zašto. Ko je on meni?

"Molim Vas samo vozite." Uđem u taksi dok me kao i svaki jebeni čovek u ovom gradu, taksista posmatra sa zanimanjem.

Ne znam gde sam krenula ali odahnem kada shvatim da sam otišla od skota. Zapravo, znam gde odlazim. Vreme je.

"Molim Vas, da li možete da me odbacite do ****?" Upitam taksistu dok me gleda iznenađeno.

"Znate da će vožnja koštati 5.000?"

"Da, nije problem. Platiću Vam." Ozbiljno kažem. 5000 je najmanja cena koju mogu da platim kako bih otišla od njega.

Zovem Mariju kako bih joj javila da se vraćam.

"Hej, gde si?"

"Izašla sam u kafić pre par minuta. Zašto?" Upita me ozbiljnim glasom.

"Vraćam se." Tiho joj objasnim.

"Zašto? Nešto se dogodilo?" Kako da joj kažem da me je varao? Tačnije to se ne može ni nazvati prevarom ili ipak može? Jasno je bilo da svako ima svoj život i da sam tu gde jesam samo zbog bebe. Međutim zasigurno neću dozvoliti da on ima svakodnevne izlete dok ja moram da menjam svoj život zbog njega. Jednostavno to nisam ja. Svoju bebu, odgajaću sama.

"Ovaj pričaćemo. Za koliko stižemo?" Upitam taksistu.

"Za 40- tak minuta ukoliko idemo autoputem."

"Tu sam za 40 minuta. Vidimo se." Prekinem poziv i isključim telefon. Znam da će sada smisliti milion i jedan izgovor ali poverenje je izgubio zauvek. Mariji sam ispričala sve pre par nedelja kada više ni sama nisam bila sigurna šta da radim. Ona je oduvek bila ona razumna strana dok bih ja pravila haos i za najmanju sitnicu.

Slušam muziku dok uživam u lepom vremenu. Ovako lep dan, on je uništio.

"Stigli smo." Konačno nakon duge vožnje taksista me ostavi ispred zgrade. Uključim telefon kako bih pozvala Mariju da vidim gde je.

"Gde si?" Odmah je upitam kada mi se javi.

"U kafiću. Evo dolazim odmah."

"Ne, doći ću ja. Samo mi reci gde si."

"Okej, mi smo u kafiću preko puta pekare."

"Važi, stižem." Prekinem poziv dok gledam u poruke koje pristižu. Milion propuštenih poziva i isto toliko poruka.

Skot.

Vozač mi zatrubi kako bih se ubrzala. U ovom delu nema semafora pa vozači jure kao manijaci.

"Neću da te čekam celog dana!" Stariji gospodin mi dovikuje. Ne znam da li uopšte mogu da ga nazovem gospodinom.

Marija je mogla da pronađe neki kafić koji je na drugom kraju grada. Krenem u jednosmernu ulicu i odlučim da pročitam poruke. Moram da vidim kakve sve laži je smislio.

U tom trenutku mi zazvoni telefon i odlučim da se javim. Ovde sam sigurna i sigurno me neće pronaći.

"Molim?"

"Gde si?"

"Na jednom jako lepom mestu." Ironično mu odgovorim dok hodam trotoarom. Bacim pogled na ulicu dok slušam njegove glupe laži. Nema automobila pa odlučim da pretrčim, svakako imam još minut do kafića.

"Stvarno misliš da ću da verujem u tvoje laži? Žao mi je ali na pogrešnoj si adresi." Prekinem mu poziv dok začujem trubu automobila. Okrenem se i shvatim da sam na sred ulice, ne mogu da pobegnem i sada je već kasno.